Младима у руралним срединама најпотребнији простори за окупљања
Недостатак друштвених простора, односно места за окупљање, слабо информисање и недовољно учествовање у постојећим програмима и активностима организација за младе, главни су проблеми са којима се суочава омладина која живи у руралним срединама, показују истраживања Националне асоцијације практичара/ки омладинског рада (НАПОР) која су представљена на недавно одржаном округлом столу „Село на дневном реду“.
Уз помоћ омладинских организација које су њене чланице, а распрострањене ван већих центара у нашој земљи, дошло се до закључка да младима у нашој земљи недостају прилике и простори како би квалитетно и забавно провели своје слободно време, усмерили постојећа или пронашли нова интересовања.
- Према подацима Републичког завода за статистику, 85 одсто територије Србије спада под рурално подручје у ком живи око 40 одсто укупног становништва, од ког су 17,6 процената, илити 450.000 управо млади - истакла је извршна директорка НАПОР-а Јелена Стојановић, напомињући да је реч о трећини младих у нашој држави који живе ван градова. - Ти млади се најчешће посматрају кроз призму пољопривреде и државне мере су већином усмерене на ту област, док основне потребе младих нису у фокусу, што је нама значајно и чему омладинске организације могу да допринесу. Управо због тога, заједно са нашим чланицама, дефинисали смо амбициозан циљ, а то је да донесемо стратегију која би дефинисала конкретне мере за младе у руралним срединама. Међутим, то није ишло тако брзо и лако као што смо мислили, јер не постоје подаци о потребама и положају младих у руралним срединама, чиме смо се ми бавили у протеклом периоду.
Најзначајнија документа која се тичу младих у Србији јесу Закон о младима и Национална стратегија о младима, а тренутно су у процесу њихове измене и допуне, рекла је помоћница министра за спорт и омладину Снежана Жугић, која је присуствовала округлом столу „Село на дневном реду“, у жељи да чује глас младих и сазна које су истинске њихове потребе у руралним срединама.
- Треба имати на уму да не размишљају сви млади исто, као и да немају сви исто образовање, интересовања и слично, а то све потиче од породице, не од друштва - истакла је Жугић, додајући да млади треба да спознају који су им циљеви и да у складу с њима траже помоћ од институција, а не да полазе од тога да ће им министарства рећи шта и како да раде.
Будући да посао није једина ставка која може, или треба, да задржи младе у руралним срединама, координатор пројекта „Село на дневном реду“ Никола Добријевић, уједно и председник Центра за културу и образовање Сонта (ЦЕКОС), истиче три стратешка правца у ком, организације али и надлежне институције, планирају да иду у наредном периоду. То су: мапирање и истраживање потреба младих, креирање услова за развој руралног омладинског рада и изградња капацитета (у људском и просторном смислу) у руралним срединама. Први циљ је испуњен, а у току је реализација преостала два.
- Млади у руралним срединама не могу да остваре своје потребе, па сваштаре и ништа не постигну - каже омладински радник у Покрету горана Војводине Владимир Будалић, скрећући пажњу да исто тако не постоји незаинтересована млада особа, већ је само не занима оно о чему се прича у њеном окружењу.
Међутим, недостатак физичког простора провлачи се као најчешћи разлог због ког су млади у руралним срединама неактивни, што је уједно изазов само по себи јер, према речима координатора ОПЕНС-а Вукашина Гроздановића, је то питање имовине, а не постоји ниједан попис простора.
- Морамо да покушамо да размишљамо стратешки и, оно што је најбитније, да међусобно разговарамо, да се договарамо, јер има довољно капацитета, знања и искуства, али не и сарадње - наводи Гроздановић.
Исто тако, рурална средина није иста у свим крајевима наше земље, те су и интересовања и потребе младих различити.
- Мислим да можда млади нису ни свесни својих могућности, како би могли да допринесу заједници, а то је повезано и са бежањем од одговорности - каже координатрорка програма у ЦЕКОС-у Вукана Мацура, која живи у Сремској Каменици и путује у Сонту на посао. - Стичем утисак да не желе неке ствари да преузму на себе, можда зато што нису довољно упознати са радом неке организације или нису свесни да могу. Требало би ојачати њихове капацитете, да схвате да могу нешто да ураде и промене.
Са њом су се сложиле и Марија Петровић из Сремских Карловаца и Живкица Милојковић из Пожаревца, које су такође дале своје виђење.
- Тема остајања на селу се стално мења, а то смо најбоље видели током прошле године због пандемије кад смо сви остали, што нам је омогућило да реализујемо неке наше дугогодишње тежње, да останемо у свом месту и мислим да смо пронашли задовољство у томе - појаснила је Петровић, додајући да је највећи проблем, макар у њеној средини, што нема шароликог садржаја за омладину, као и да се млади често не осећају добродошли у организацијама, јер се у њима волонтери већ сви познају и међусобно друже.
Такође, млади и који се заинтересују за активности неког удружења, о томе најчешће сазнају у школи, а мање путем друштвених мрежа.
Леа Радловачки