Млади на интернету: Свакодневно коришћење не подразумева и знање

На основу одговора испитаника од 9 до 17 година из 60 школа, прикупљаних од краја 2018, добијени су резултати истраживања под називом „Деца Европе на интернету”, који су, између осталог, открили колики је генерацијски јаз и да ли се миленијалци заиста одлично сналазе у виртелном свету.

Према процени ученика, у мањини су родитељи који их учестало упућују како се безбедно користи интернет, што се може објаснити одсуством дигиталне компетенције. Улоге су замењене чак и у поређењу с млађима (9–12 година), који неретко помажу оцу или мајци када нешто не умеју да ураде на рачунарској мрежи. У технофобе убрајају и наставнике, који их недовољно подстичу на конструктивно коришћење интернета. Мање од трећине испитаних (28 одсто) изјављује да су их у школи често наводили да истражују и уче уз помоћ дигиталних уређаја, 32 одсто да то раде повремено, а чак 30 процената да то не чине никад или готово никад. С друге стране, приближно половина ђака наведеног узраста не зна да промени подешавања приватности на друштвеним мрежама, иако свакодневно проводи време на њима, нити зна да прати трошкове коришћења апликација на мобилном телефону, мада готово сви умеју да их инсталирају.

Подаци показују како већина одраслих у Србији не примењује социјалне и техничке рестриктивне мере – иако оруђа за родитељску контролу нису креирана како би их заменила у улози васпитача, нити их ослободила активног учествовања у дигиталном животу деце, веома су важна када се имају на уму вребајуће опасности. Сваки шести ученик, међу којима има више девојчица, доживео је преко мобилног телефона, интернета, рачунара или таблета „дигитално вршњачко насиље”. Најчешће је упитању примање ружних и увредљивих порука, а затим добијање претњи, изостављање и искључивање из групе или активности на интернету, а број испитаника који пријављују овакве случајеве расте са узрастом. Како би у томе помогле младима, друштвене мреже односно компаније, као што су Фејсбук, Инстаграм или Снепчет, развиле су различите алате, којима се узнемирујући садржаји могу пријавити, а затим уклонити. Постоји опција и да се блокирају корисници мрежа како би им се онемогућио даљи контакт с метом насиља. Мреже су такође развиле тзв. центре за помоћ („Hell” или „Safety Центер”), где се млади, али и родитељи, старатељи, наставници и остали који раде са децом, могу информисати о томе како да помогну себи или другоме ако искусе нешто непријатно на овим платформама. Према поменутом истраживању, 61 одсто деце која имају свој профил користило је дугме за блокирање, 30 одсто дугме за пријављивање, а само осам одсто обратило се неком од центара за помоћ.

Тек шест одсто испитаника престало је да користи интернет неко време, што је савет који одрасли знају да дају у оваквим ситуацијама, али често не решава проблем. Иначе, сваки десети ученик пријављује да је и сам био насилан према некоме на интернету у последњих годину дана. У тој категорији готово пођеднако је дечака и девојчица. Удео деце и младих који кажу да су били окрутни према другима расте са узрастом – од пет одсто међу деветогодишњацима и десетогодишњацима до 17 одсто међу tinеjyеrima. Истраживање показује да се улоге жртве и насилника неретко преклапају, понекад из жеље за осветом или потребе да се заштите, а у неким случајевима својим насилним поступком провоцирају исто, што је потврдила трећина испитаника.

С. Милачић