IN MEMORIAM SVETOZAR KRSTIĆ (1977-2023) Mirno putuj, Tozice

Za jedne Toza, za druge Krle, Svetozar Krstić odmah je osvojio srca kolega: osmehom, dobronamernošću, drugarstvom, a o novinarskom talentu izlišno je bilo šta govoriti. Krstićev tekst, izveštaj, reportaža, ma kakva zabeleška, uvek su nosili poseban šmek.

„Dnevnik” je, malo je reći, doživljavao kao drugu kuću i zato je tokom ovih dvadeset godina to bio jedan vrlo komplikovan odnos kao što obično jesu komplikovane sve te dugotrajne veze za koje važi „dok nas smrt ne rastavi”. 

Bilo je momenata kada „Dnevnik” nije bio baš nežan prema Svetozaru, ali umeo je i on ponešto da uzvrati i iako se u nekim trenucima činilo da će Krle iskoristiti svoja znanja i veštine za neki bolje plaćeni posao i možda otići iz „Dnevnika”, on je ipak ostajao ovde i na kraju ispunio onaj zlokobni zavet. Stvari oko njega često nisu bile onakve kakve je on želeo, kako je  mislio i osećao da mogu da budu.

Vodio se osećajem za pravdu i trudio se da tako postupa i u poslu i u životu, ne dočekavši, nažalost, odgovore na mnoga pitanja. Ipak, ma koliko bio komplikovan taj lični aspekt Krletove veze sa „Dnevnikom”, profesionalni  odnos nikad nije dovođen u pitanje. „Poverene novinarske zadatke ispunjavao je s visokom profesionalnošću i odgovornošću” – ovu formulaciju morao bi da potpiše svaki urednik u „Dnevniku” koji je sa Svetozarom sarađivao. Doduše, trebalo je Krleta ponekad malo duže nagovarati da se prihvati nekog posla ili teme koja mu „ne leži”, ali onog momenta kada je prihvati, to je postajao zadatak koji će on sigurno završiti, makar zaglavio u „Dnevniku” do ko zna kad...

Sa Krletom nije bilo te neizvesnosti, sve do tog dana kada je s njim izgubljen svaki kontakt... Otišao je da isprati događaj, i to je bio jedini izveštaj koji nije napisao. Poslednji glas koji je čuo preko telefona bio je njegovog sina Vukija. Tako je sudbina namestila. Posle je usledila drama, pa dani puni strepnje i, na kraju, odlazak našeg Svetozara Krstića.

Svi iz „Dnevnika” ćemo Krleta pamtiti po iskrenom plavookom osmehu i njegovoj stalnoj „borbi sa vetrenjačama”, ali pamtiće ga sigurno i mnoge kolege iz drugih redakcija jer zaista u Novom Sadu nema novinara koji nije poznavao i poštovao Krstića.

Sa Krletom se o životu, politici, svemiru ili Voši uvek moglo pričati, ranije dok se još momčio to se najčešće radilo negde uz pivo da se ublaži „težina novinarskog života” i sigurno ćemo ga se sećati iz perioda druženja po zadimljenim novosadskim kafanama. Ali će ostati upamćeno da je, u međuvremenu,  postao dobar Jasminin suprug i posvećeni Vukašinov otac, brižan, porodičan čovek.

Mirno putuj, Tozice!