Марија Ердељи (31), фоторепортер: Емоција мој рад чини особеним

Завршивши средњу уметничку школу „Богдан Шушут” уписала је Академију уметности где је дипломирала на одсеку за фотографију, а потом и магистрирала на одсеку за документарну фотографију. Данас имамо прилику да пратимо њен рад преко друштвених мрежа где пред своје пратиоце доноси фотографије које се дефинитивно издвајају из мора радова њених колега, а највише због емоције и детаља које запажа и бележи кроз свој објектив.

Међутим, врхунски фоторепортер, што је Марија тренутно у разним медијским редакцијама, не постаје се тек тако, нарочито када су у конкуренцији највише мушкарци, нарочито они који су става да жени није место за фотоапаратом. Ипак, то није спречило многе њене колеге, нарочито уметнике, да изаберу баш њу за сарадника на разним пројектима, као што је и један од озбиљнијих које је радила, попут фотомонографије „Наши дани” коју је припредила у сарадња са нашим глумцем и редитељем Радославом Миленковићем. Вишеструко је награђивана у земљи и иностранству, за себе каже да је амбициозна и увек има нешто да ради. Па, како, онда, да јој успех не буде загарантован?

- Љубав према фотографији се родила када сам имала 14 година па ми је деда поклонио апарат Смена 8 и када сам први пут узела и развила црно-бели филм и црно-белу фотографију - присећа се Марија својих почетака. - Некако, родила се љубав за тим занатом и онда сам одлучила током средње школе да ме дизајн не интересује баш толико и да ћу на Академији да упишем фотографију. Иначе сам од малих ногу желела да упишем Академију и сликарство, што ми је била првобитна љубав и идеја, зато што потичем из лозе сликара.

Шта си прво уфоткала дединим апаратом?

- Занимљиво је да сам уфоткала нечију скулптуру код Академије уметности. Чак још увек имам израђену ту фотографију, а и скенирану. Нема оштрине, занатски није била савршена, али мени много значи јер је то моја прва фотографија. Опет је и нека симболика, Академија, некако ме је пут навео...

Има вишеструки значај. И на који начин си се ти развијала у фотографији од тада, као и твоја интересовања, стил, све?

- Када упишеш Академију пролазиш кроз све категорије фотографија. На четвртој години сам имала менторку Ивану Томановић која је документарни фотограф и дала нам је да бирамо између модне и документарне фотографије. Ја сам знала да нисам за fashion, то ми је статично, досадно, добијеш све на готово... Увек сам више волела реалне приче, људе, ситуације, а првенствено емоције. Онда сам се одлучила да узмем документарну фотографију, па сам размишљала о пројекту и схватила сам да на улици не виђам особе са Дауновим синдромом и да ме живо занима где је та популација. Тако сам се више преусмерила ка социјалној документарној фотографији. Тако да, целу четврту годину сам радила на том пројекту „Живимо заједно” у Дому у Ветернику, а онда сам хтела да упишем мастер за документарну фотографију. Тако да, ја сам документарни фотограф, а фоторепортерство је такође томе блиско, па сам дуги низ година стицала праксу, улазила у медије и градила озбиљну каријеру као фоторепортер.

Још мало бих се вратила на пројекат о особама са Дауновим синдромом... Колико је било изазовно све то радити и која су ти била највећа запажања?

- Пре свега сам тим фотографијама, онима који не познају такве људе, пренела сам да су они ко и ми, да имају исте потребе, да им је дан исти као и нама, само уз одговарајуће терапије и слично, али да су они дивна бића. Јако сам се везала за ту децу, што не би смело да се догађа и да би требало да се оградим од тога, али ја сам се ипак определила за то, јер емоција је оно што чини мој рад карактеристичним, и тачно се види по свим мојим пројектима да има емоције без којих, да не скидам „зид”, фотографије ни не би биле толико јаке. Онда сам се ја са том децом играла, цртала, сликала и фотографисала их. На мастеру сам отишла у Ниш и седам дана живела у породици која има дете са Дауновим синдромом. Све то ми је било дивно искуство. Они су само жељни пажње и љубави и то је једино што траже, само да их загрлите, волите и будете уз њих.

Будући да радиш као фоторепортер, колико је тај посао онакав какав си очекивала да ће бити?

- Никад у животу не идем с претераним очекивањима. Имам свој циљ, идем ка њему, имам визију како би нешто требало да изгледа, али не очекујем много јер сам се много пута разочарала. Оно што се тиче фоторепортерства, највише уживам да радим културу и то ми најбоље стоји, што се и види. Ипак сам уметник, пре свега. Наравно, у последњих неколико година пратим и политику и разне теме и имам професионални приступ према свему, али се види да за културу увек остане неки мој посебан печат. Чак и колеге коментаришу разлику коју виде.

Колико ти је напорно да пратиш неке догађаје који ти нису толико блиски?

- Поставим се као професионалац. То је мој посао и одрадићу га. Некад се и изнервирам на терену кад не могу да добијем оно што ми је потребно, јер имам визију како треба да изгледа. А има и ситуација у којима једноставно немамо моћ над њима и онда се свашта дешава. Нарочито што сам ја женски фоторепортер и то није лако.

Баш сам то хтела да те питам, колико је тек то... Uffff...

- Да, то је, некако, мушки посао, али кад погледмао кроз историју фотографије, жене су је исто градиле. Чак и неке од најбољих фоторепортера или документарних фотографа су биле управо жене, јер оне једноставно виде и осете ту емоцију, нису им фотографије сирове. А имамо и око за детаље и ситнице које мушкарцима доста промакну. Али, тешко је јер још има оних који мисле да је жени место у кухињи, а не да буде каријериста.

Али, ти својим фотографијама доказујеш где ти је заправо место и колико си боља од већине...

- Увек сам морала да се доказујем више и да радим боље, како бих достигла неки ранг. Да ли је то моја судбина или неки само мој печат или је то и код других женских фоторепортера, то не знам. Али, да, доста радим на својој каријери па сам у оку јавности.

Колико је, онда, тешко да се избориш са конкуренцијом, која не мора нужно да буде негативна?

- Свако од нас је створен за нешто, за неку област. Стварно немам тај проблем да некоме нешто покажем, кажем или да научим од другог. Нисам сујетна. Наравно, увек постоји тај его, јер су уметници индивидуалци и сами се боре за своје место под звездом, али гледам да немам тај проблем као што друге колеге имају, углавном када је реч о комерцијалним фотографима. Међу фоторепортерима се тако нешто не осети, јер ми смо сви једнаки на терену и радимо исто.

Спомињала си и неку самосталну изложбу у скорије време...

- Три године сам на једном концептуалном пројекту где се бавим заштитом животиња. Не смем много да откривам јер ће на изложби бити и перформанса. Али, у питању су актови. Фотографисала сам људе из своје околине, са којима имам конекцију, које могу емотивно да осетим. Тако да, то су људи који имају поверења у мене да су могли да изађу испред мог објектива наги, иако су прекривени крзнима, и да ми испозирају. Нема ни еротике ни порнографије, ово је чиста уметност и они су ту више водећи елемент крзна и емоције која је заснована на концепту за заштиту животиња. Планирам да изложба „Крзно” буде у септембру, али не знам још ни тачан датум, ни у ком ће бити простору.

остале фотографије: Марија Ердељи