Marija Erdelji (31), fotoreporter: Emocija moj rad čini osobenim

Završivši srednju umetničku školu „Bogdan Šušut” upisala je Akademiju umetnosti gde je diplomirala na odseku za fotografiju, a potom i magistrirala na odseku za dokumentarnu fotografiju. Danas imamo priliku da pratimo njen rad preko društvenih mreža gde pred svoje pratioce donosi fotografije koje se definitivno izdvajaju iz mora radova njenih kolega, a najviše zbog emocije i detalja koje zapaža i beleži kroz svoj objektiv.

Međutim, vrhunski fotoreporter, što je Marija trenutno u raznim medijskim redakcijama, ne postaje se tek tako, naročito kada su u konkurenciji najviše muškarci, naročito oni koji su stava da ženi nije mesto za fotoaparatom. Ipak, to nije sprečilo mnoge njene kolege, naročito umetnike, da izaberu baš nju za saradnika na raznim projektima, kao što je i jedan od ozbiljnijih koje je radila, poput fotomonografije „Naši dani” koju je pripredila u saradnja sa našim glumcem i rediteljem Radoslavom Milenkovićem. Višestruko je nagrađivana u zemlji i inostranstvu, za sebe kaže da je ambiciozna i uvek ima nešto da radi. Pa, kako, onda, da joj uspeh ne bude zagarantovan?

- Ljubav prema fotografiji se rodila kada sam imala 14 godina pa mi je deda poklonio aparat Smena 8 i kada sam prvi put uzela i razvila crno-beli film i crno-belu fotografiju - priseća se Marija svojih početaka. - Nekako, rodila se ljubav za tim zanatom i onda sam odlučila tokom srednje škole da me dizajn ne interesuje baš toliko i da ću na Akademiji da upišem fotografiju. Inače sam od malih nogu želela da upišem Akademiju i slikarstvo, što mi je bila prvobitna ljubav i ideja, zato što potičem iz loze slikara.

Šta si prvo ufotkala dedinim aparatom?

- Zanimljivo je da sam ufotkala nečiju skulpturu kod Akademije umetnosti. Čak još uvek imam izrađenu tu fotografiju, a i skeniranu. Nema oštrine, zanatski nije bila savršena, ali meni mnogo znači jer je to moja prva fotografija. Opet je i neka simbolika, Akademija, nekako me je put naveo...

Ima višestruki značaj. I na koji način si se ti razvijala u fotografiji od tada, kao i tvoja interesovanja, stil, sve?

- Kada upišeš Akademiju prolaziš kroz sve kategorije fotografija. Na četvrtoj godini sam imala mentorku Ivanu Tomanović koja je dokumentarni fotograf i dala nam je da biramo između modne i dokumentarne fotografije. Ja sam znala da nisam za fashion, to mi je statično, dosadno, dobiješ sve na gotovo... Uvek sam više volela realne priče, ljude, situacije, a prvenstveno emocije. Onda sam se odlučila da uzmem dokumentarnu fotografiju, pa sam razmišljala o projektu i shvatila sam da na ulici ne viđam osobe sa Daunovim sindromom i da me živo zanima gde je ta populacija. Tako sam se više preusmerila ka socijalnoj dokumentarnoj fotografiji. Tako da, celu četvrtu godinu sam radila na tom projektu „Živimo zajedno” u Domu u Veterniku, a onda sam htela da upišem master za dokumentarnu fotografiju. Tako da, ja sam dokumentarni fotograf, a fotoreporterstvo je takođe tome blisko, pa sam dugi niz godina sticala praksu, ulazila u medije i gradila ozbiljnu karijeru kao fotoreporter.

Još malo bih se vratila na projekat o osobama sa Daunovim sindromom... Koliko je bilo izazovno sve to raditi i koja su ti bila najveća zapažanja?

- Pre svega sam tim fotografijama, onima koji ne poznaju takve ljude, prenela sam da su oni ko i mi, da imaju iste potrebe, da im je dan isti kao i nama, samo uz odgovarajuće terapije i slično, ali da su oni divna bića. Jako sam se vezala za tu decu, što ne bi smelo da se događa i da bi trebalo da se ogradim od toga, ali ja sam se ipak opredelila za to, jer emocija je ono što čini moj rad karakterističnim, i tačno se vidi po svim mojim projektima da ima emocije bez kojih, da ne skidam „zid”, fotografije ni ne bi bile toliko jake. Onda sam se ja sa tom decom igrala, crtala, slikala i fotografisala ih. Na masteru sam otišla u Niš i sedam dana živela u porodici koja ima dete sa Daunovim sindromom. Sve to mi je bilo divno iskustvo. Oni su samo željni pažnje i ljubavi i to je jedino što traže, samo da ih zagrlite, volite i budete uz njih.

Budući da radiš kao fotoreporter, koliko je taj posao onakav kakav si očekivala da će biti?

- Nikad u životu ne idem s preteranim očekivanjima. Imam svoj cilj, idem ka njemu, imam viziju kako bi nešto trebalo da izgleda, ali ne očekujem mnogo jer sam se mnogo puta razočarala. Ono što se tiče fotoreporterstva, najviše uživam da radim kulturu i to mi najbolje stoji, što se i vidi. Ipak sam umetnik, pre svega. Naravno, u poslednjih nekoliko godina pratim i politiku i razne teme i imam profesionalni pristup prema svemu, ali se vidi da za kulturu uvek ostane neki moj poseban pečat. Čak i kolege komentarišu razliku koju vide.

Koliko ti je naporno da pratiš neke događaje koji ti nisu toliko bliski?

- Postavim se kao profesionalac. To je moj posao i odradiću ga. Nekad se i iznerviram na terenu kad ne mogu da dobijem ono što mi je potrebno, jer imam viziju kako treba da izgleda. A ima i situacija u kojima jednostavno nemamo moć nad njima i onda se svašta dešava. Naročito što sam ja ženski fotoreporter i to nije lako.

Baš sam to htela da te pitam, koliko je tek to... Uffff...

- Da, to je, nekako, muški posao, ali kad pogledmao kroz istoriju fotografije, žene su je isto gradile. Čak i neke od najboljih fotoreportera ili dokumentarnih fotografa su bile upravo žene, jer one jednostavno vide i osete tu emociju, nisu im fotografije sirove. A imamo i oko za detalje i sitnice koje muškarcima dosta promaknu. Ali, teško je jer još ima onih koji misle da je ženi mesto u kuhinji, a ne da bude karijerista.

Ali, ti svojim fotografijama dokazuješ gde ti je zapravo mesto i koliko si bolja od većine...

- Uvek sam morala da se dokazujem više i da radim bolje, kako bih dostigla neki rang. Da li je to moja sudbina ili neki samo moj pečat ili je to i kod drugih ženskih fotoreportera, to ne znam. Ali, da, dosta radim na svojoj karijeri pa sam u oku javnosti.

Koliko je, onda, teško da se izboriš sa konkurencijom, koja ne mora nužno da bude negativna?

- Svako od nas je stvoren za nešto, za neku oblast. Stvarno nemam taj problem da nekome nešto pokažem, kažem ili da naučim od drugog. Nisam sujetna. Naravno, uvek postoji taj ego, jer su umetnici individualci i sami se bore za svoje mesto pod zvezdom, ali gledam da nemam taj problem kao što druge kolege imaju, uglavnom kada je reč o komercijalnim fotografima. Među fotoreporterima se tako nešto ne oseti, jer mi smo svi jednaki na terenu i radimo isto.

Spominjala si i neku samostalnu izložbu u skorije vreme...

- Tri godine sam na jednom konceptualnom projektu gde se bavim zaštitom životinja. Ne smem mnogo da otkrivam jer će na izložbi biti i performansa. Ali, u pitanju su aktovi. Fotografisala sam ljude iz svoje okoline, sa kojima imam konekciju, koje mogu emotivno da osetim. Tako da, to su ljudi koji imaju poverenja u mene da su mogli da izađu ispred mog objektiva nagi, iako su prekriveni krznima, i da mi ispoziraju. Nema ni erotike ni pornografije, ovo je čista umetnost i oni su tu više vodeći element krzna i emocije koja je zasnovana na konceptu za zaštitu životinja. Planiram da izložba „Krzno” bude u septembru, ali ne znam još ni tačan datum, ni u kom će biti prostoru.

ostale fotografije: Marija Erdelji