Лично истражујући послове написала три приручника

Новосађанка Снежана Савков понесена личним разочарењем када је у радној књижици видела да има свега седам година уписаног радног стажа, иако је радила од 1990. године, одлучила је да о томе почне гласно да говори, јер сматра да јавност није у довољној мери упућена на целокупно понашање послодаваца према радницима, које је по њеним речима катастрофално уз ретке изузетке.

Како и сама каже, не би ли имала чињенице, на основу којих може да буде компетентна и прича о проблематици положаја радника, почела је да спроводи самостално истраживање. Тако се у неколико наврата запослила у различитим фирмама, које се баве различитим делатностима, не би ли имала материјала да упореди каква су права радника у различитим областима рада. Међутим, углавном је положај исти: радници се суочавају са не пријављивањем, кашњењем у исплатама плата, непоштовањем основних права загарантованих уговором и слично.

- Човека повреди када схвати да, од 29 година рада, само седам постоји евидентирано, што вас понижава као радника и као поштеног човека - каже Снежана. - У јавности често чујемо приче како смо ми лењи и велики нерадници, што није тачно, чак напротив. Стога сам, од 2016. године почела да пишем приручнике који откривају приче и дешавања са радних места на којима сам била. Све радим сама, пишем, одштампам приручник и на крају поделим људима, не бих ли их заинтересовала за тему.

Према њеним речима, друштвене мреже и интернет су у многоме допринеле да се прича прошири и да се њен глас чује. Како је и сама била радница на одређеним радним местима, писала је исповести и приче радника са којима је делила исте невоље и проблеме.

- Све сам документовала кроз фотографије које сам стварала док сам радила - прича Снежана Савков - Први приручник је настао током мог рада у једној циглани, где око 80 одсто жена ради изузетно тежак посао. Услови рада су катастофални, радници нису пријављени, а у мањим местима се људи уцењују. Имала сам један случај који сам пријавила инспекцији рада и они су изашли на терен, али су мени радници направили проблем, уплашени да ће можда добити отказ. Не могу да разумем да у 21. веку уопште морамо да долазимо у такве ситуације, а камоли да их трпимо.

Како каже, у мањим насељима, на неким радним местима уопште нема заштите на раду, па тако и током рада у циглани, раднице немају заштину опрему, рукавице, шлемове и слично. Што се тиче друга два приручника, посветила их је надничарима који раде на њивама и малинарима.

- Прво што сам радила је био рад на њивама за дневницу и упознала сам много жена које тамо раде, неке и по 30 година, а немају пензионо нити социјално осигурање, као ни здравствену књижицу, не лече се. - каже наша саговорница. - Само да се прошетате по нашим селима и питате сваку другу жену, видећете да оне немају ништа. Доста трпе, иза њих нико не стоји, а када би се заштитиле на неки начин, не би данас имали толико сигурних кућа и осталих неправди са којима се жене данас суочавају.

Сада се окренула самосталном истраживању о праву радника запослених у иностраним фирмама које раде у Новом Саду. Како каже, права су загарантована, али су међуљудски односи изузетно лоши,  нарочито надређених над обичним радницима. Циљеви који су неосновани и не могу се постићи стварају хаос међу обичним радницима, јер ако нису усаглашени у свом послу, може доћи до кашњења и самим тим изражене нервозе међу њима, свађе и препирки. Како би закључци били реални, запослила се у једној иностраној фирми.

- Прво упознавање са тим лидером било је непријатно, јер нам је одмах, јасно ставила до знања да, ако њу угрожавамо добићемо или отказ или ћемо писати некакву изјаву - каже Снежа. - Ако често идете на боловање, добијате отказ. Зато нам се и дешава да стално имамо кружење грипа у колективима, јер се људи боје да иду на боловање да се лече. Углавном, због таквих ствари сам почела да причам о овом израженом проблему који се просеже у очигледно у свим делатностима. Инспекција рада не може то да реши, али можда могу да се оснују нека радничка удружења, где ће се чути овакве приче и можда евентуално покренути нешто да се те ствари коначно почну регулисати.

Како каже наша саговорница, најизраженији проблеми су непоштење и уцене, у смислу, ако нећеш да радиш и слушаш, а превише причаш, добићеш отказ. Стога је њен циљ да се кроз приручнике, јавности прикаже нека реална слика рада код нас, те да се масовније приступи решавању тог проблема. Захваљујући доступности интернета и протока информација, када би се више причало о проблемима и можда повећао притисак државе на послодавце да поштују законе о правима радника, ствари би знатно почеле да се мењају на боље.

Ивана Миклоши