Lično istražujući poslove napisala tri priručnika

Novosađanka Snežana Savkov ponesena ličnim razočarenjem kada je u radnoj knjižici videla da ima svega sedam godina upisanog radnog staža, iako je radila od 1990. godine, odlučila je da o tome počne glasno da govori, jer smatra da javnost nije u dovoljnoj meri upućena na celokupno ponašanje poslodavaca prema radnicima, koje je po njenim rečima katastrofalno uz retke izuzetke.

Kako i sama kaže, ne bi li imala činjenice, na osnovu kojih može da bude kompetentna i priča o problematici položaja radnika, počela je da sprovodi samostalno istraživanje. Tako se u nekoliko navrata zaposlila u različitim firmama, koje se bave različitim delatnostima, ne bi li imala materijala da uporedi kakva su prava radnika u različitim oblastima rada. Međutim, uglavnom je položaj isti: radnici se suočavaju sa ne prijavljivanjem, kašnjenjem u isplatama plata, nepoštovanjem osnovnih prava zagarantovanih ugovorom i slično.

- Čoveka povredi kada shvati da, od 29 godina rada, samo sedam postoji evidentirano, što vas ponižava kao radnika i kao poštenog čoveka - kaže Snežana. - U javnosti često čujemo priče kako smo mi lenji i veliki neradnici, što nije tačno, čak naprotiv. Stoga sam, od 2016. godine počela da pišem priručnike koji otkrivaju priče i dešavanja sa radnih mesta na kojima sam bila. Sve radim sama, pišem, odštampam priručnik i na kraju podelim ljudima, ne bih li ih zainteresovala za temu.

Prema njenim rečima, društvene mreže i internet su u mnogome doprinele da se priča proširi i da se njen glas čuje. Kako je i sama bila radnica na određenim radnim mestima, pisala je ispovesti i priče radnika sa kojima je delila iste nevolje i probleme.

- Sve sam dokumentovala kroz fotografije koje sam stvarala dok sam radila - priča Snežana Savkov - Prvi priručnik je nastao tokom mog rada u jednoj ciglani, gde oko 80 odsto žena radi izuzetno težak posao. Uslovi rada su katastofalni, radnici nisu prijavljeni, a u manjim mestima se ljudi ucenjuju. Imala sam jedan slučaj koji sam prijavila inspekciji rada i oni su izašli na teren, ali su meni radnici napravili problem, uplašeni da će možda dobiti otkaz. Ne mogu da razumem da u 21. veku uopšte moramo da dolazimo u takve situacije, a kamoli da ih trpimo.

Kako kaže, u manjim naseljima, na nekim radnim mestima uopšte nema zaštite na radu, pa tako i tokom rada u ciglani, radnice nemaju zaštinu opremu, rukavice, šlemove i slično. Što se tiče druga dva priručnika, posvetila ih je nadničarima koji rade na njivama i malinarima.

- Prvo što sam radila je bio rad na njivama za dnevnicu i upoznala sam mnogo žena koje tamo rade, neke i po 30 godina, a nemaju penziono niti socijalno osiguranje, kao ni zdravstvenu knjižicu, ne leče se. - kaže naša sagovornica. - Samo da se prošetate po našim selima i pitate svaku drugu ženu, videćete da one nemaju ništa. Dosta trpe, iza njih niko ne stoji, a kada bi se zaštitile na neki način, ne bi danas imali toliko sigurnih kuća i ostalih nepravdi sa kojima se žene danas suočavaju.

Sada se okrenula samostalnom istraživanju o pravu radnika zaposlenih u inostranim firmama koje rade u Novom Sadu. Kako kaže, prava su zagarantovana, ali su međuljudski odnosi izuzetno loši,  naročito nadređenih nad običnim radnicima. Ciljevi koji su neosnovani i ne mogu se postići stvaraju haos među običnim radnicima, jer ako nisu usaglašeni u svom poslu, može doći do kašnjenja i samim tim izražene nervoze među njima, svađe i prepirki. Kako bi zaključci bili realni, zaposlila se u jednoj inostranoj firmi.

- Prvo upoznavanje sa tim liderom bilo je neprijatno, jer nam je odmah, jasno stavila do znanja da, ako nju ugrožavamo dobićemo ili otkaz ili ćemo pisati nekakvu izjavu - kaže Sneža. - Ako često idete na bolovanje, dobijate otkaz. Zato nam se i dešava da stalno imamo kruženje gripa u kolektivima, jer se ljudi boje da idu na bolovanje da se leče. Uglavnom, zbog takvih stvari sam počela da pričam o ovom izraženom problemu koji se proseže u očigledno u svim delatnostima. Inspekcija rada ne može to da reši, ali možda mogu da se osnuju neka radnička udruženja, gde će se čuti ovakve priče i možda eventualno pokrenuti nešto da se te stvari konačno počnu regulisati.

Kako kaže naša sagovornica, najizraženiji problemi su nepoštenje i ucene, u smislu, ako nećeš da radiš i slušaš, a previše pričaš, dobićeš otkaz. Stoga je njen cilj da se kroz priručnike, javnosti prikaže neka realna slika rada kod nas, te da se masovnije pristupi rešavanju tog problema. Zahvaljujući dostupnosti interneta i protoka informacija, kada bi se više pričalo o problemima i možda povećao pritisak države na poslodavce da poštuju zakone o pravima radnika, stvari bi znatno počele da se menjaju na bolje.

Ivana Mikloši