Лични пратилац, посао који тражи бољу регулативу

Потреба за овом услугом, уствари послом, по речима оних који се тиме баве, све је већа, несразмерна тренутном статусу и регулативи која се бави овом услугом, а то значи свим специфичноситма односа родитељ, лични пратилац, школа и друштвена заједница. Лични пратилац је услуга социјалне заштите, тренутно при Центру за социјални рад када је реч о Новом Саду.

Лични пратилац је услуга која је намењена деци с инвалидитетом, односно деци са сметњама у развоју којој је потреба подршка у задовољавању основних потреба у свкодневном животу. Пре свега када је реч о кретању, личној хигијени и храњењњу, облачењу и комунинкацији са другима. Услов да дете има личног пратиоца је да оно похађа предшколску или школску установу, а услуга се може короистити до завршетка средње школе, каже Милица Тошић, координаторка Центра за услугу личног пратилоца при школи „Милан Петровић“ у Новом Саду.

Према њеним речима, до услуге личног пратиоца долази се решењем intеrrеsornе комисије.

Иначе, лични пратилац може бити особа која има најмање средњу стручни спрему и она се за посао ангажује посредством Центра за социјални рад.

Како каже наша саговорница, законски су јасно дефинисани улога и послови личног пратиоца.

Међутим, оно што срећемо у пракси јесте да они раде и послове педагошког асистента јер такве услуге у школама нема. Иначе, за разлику од личног пратиоца везаног за децу предшколског и школског узраста, посао персоналног асистента везује се за потребе старијих особа, поручила је Савићева.

Јелена Савић, психолог по струци, ради као лични пратилац детета с аутизмом које иде у основну школу.

У школи сам део инклузивног тима који чине психолог, педагог, родитељи и сарадник - лични пратилац. Тим утврђује колико и у чему може да се помогне детету, у којим је областима добро, а у којим није и на основу тога се прави ИОП - индивидаулни образовни план кроз који се осмишљава настава прилагођена сваком детету посебно, у складу с његовим способностима. На годишњем ниову као и на полугодишту, школа је законски обавезна да одржи састанак инклузивног тима, где се разматрају постигнути резулатати и процењује где се дете у процесу учења налази, објашњава Јелена Савић.

У школи сам, додаје, с дететом и на часовима и на одморима.

Мој задатак није да му помажем у усвајању градива, то је задатак наставника. Задужена сам за све оне неакадемске вештине које подрзумевају самостално функционисање детета. То су и социјалане и комуникацијске вештине, за које је утврђено да је потребна подршка да би се дете на што бољи начин уклопило у разред, с обзиром на његове сметње. Лични пратилац, дакле, посредује у том процесу, каже Јелена Савић.

Дете с којим Јелена ради спада у групу деце са функционалним аутизмом, што значи да је оно вербално, међутим, како нам каже, има деце код које се комуникација одвија кроз неке невербалне сигнале.

Ту лични пратилац може много да помогне детету како би оно изразило шта жели, омогући му да оствари неку своју потребу. Конкретно, када му друга деце прилазе и желе да остваре контакт, лични пратилац је ту да посредује, да му помогне то разуме на најбољи начин. Да дете то не протумачи погрешно, да ако је могуће, то дете не оде из те ситуације, објашњава Јелена.

По њеним речима, један од проблема овог посла је да не постоје прецизни критеријуми о томе ко може бити лични пратилац. Углавном се за тај посао пријављују психолози, педагози и дефектолози. Међутим, не постоји неко ко стриктно процењује ко може да се бави тиме, те је било случаја да и туризмолог упадне у овај посао.

У оквиру обуке учи се како и шта, који су то све задаци личног пратиоца. Постоји потреба и да се направи обука и за наставнике у школама. Користило би и њима како да се поставе у раду са децом јер можемо ми бити обучени, али ако остали у том ланцу нису, онда је тешко радити. Просто, наставном кадру би значило да зна какао да се постави према деци која имају сметње у развоју, истиче Јелена Савић.

Милица Тошић, координаторка Центра за услугу личног пратиоца, истиче да је ова обука акредитована у систему социјалне заштите под називом Покретање услуге лични пратилац детета. Обуку похађају лични пратиоци који већ раде, као и они који се спремају за тај посао. Након завршене обуке лични пратилац добија лиценцу за рад. Обука је петодневна и укупно траје 24 часа, а финаснсира је град. Лични пратилац добија надокнаду и она иде преко Центра за социјални рад зато што је то услуга социјалне заштите.

Још увек немамо пружаоца услуге па лични пратиоци раде без уговора о раду или уговора о делу. То би у будућности требало да буде решено тако да нека од владиних или невладина организација, или неко из приватног сектора буде пружалац ове услуге. Тада би били обавезни и обука и уговори о раду или делу, каже Милица Тошић.

По речима Јелене Савић, оваква ситуација не иде у прилог ни деци, ни родитељима, ни личним пратиоцима. Флуктуација оних који се прихвате посла је велика, па дете мора да се навикава на новог личног пратиоца. Проблематичан може да буде и начин на који родитељи долазе до личних партилаца. Чето је то преко Фејсбук група где каче слике своје деце, што није препоручљиво. Такође, регрутација не иде преко Центра за социјални рад, он само обавља обрачун уплата и издаје новац.

Да се све то ипак јако добро може уредити, и то на локланом нивоу, како је за сада прописано, апсолутно добар пример међу неколико градова је Сомбор. Тамо постоји пружалац услуга код којег родитељ дође и каже да има потребу за личним пратиоцем за његово дете. Родитељи се упознају са два или три пратиоца и с оним којег изаберу склапају уговор. Тако да су личним пратиоцима обезебеђени добри услови, пријављени су, иду им плата и стаж и себе виде дугорочно у том послу, каже Јелена Савић.

В. Црњански