Lični pratilac, posao koji traži bolju regulativu

Potreba za ovom uslugom, ustvari poslom, po rečima onih koji se time bave, sve je veća, nesrazmerna trenutnom statusu i regulativi koja se bavi ovom uslugom, a to znači svim specifičnositma odnosa roditelj, lični pratilac, škola i društvena zajednica. Lični pratilac je usluga socijalne zaštite, trenutno pri Centru za socijalni rad kada je reč o Novom Sadu.

Lični pratilac je usluga koja je namenjena deci s invaliditetom, odnosno deci sa smetnjama u razvoju kojoj je potreba podrška u zadovoljavanju osnovnih potreba u svkodnevnom životu. Pre svega kada je reč o kretanju, ličnoj higijeni i hranjenjnju, oblačenju i komuninkaciji sa drugima. Uslov da dete ima ličnog pratioca je da ono pohađa predškolsku ili školsku ustanovu, a usluga se može koroistiti do završetka srednje škole, kaže Milica Tošić, koordinatorka Centra za uslugu ličnog pratiloca pri školi „Milan Petrović“ u Novom Sadu.

Prema njenim rečima, do usluge ličnog pratioca dolazi se rešenjem interresorne komisije.

Inače, lični pratilac može biti osoba koja ima najmanje srednju stručni spremu i ona se za posao angažuje posredstvom Centra za socijalni rad.

Kako kaže naša sagovornica, zakonski su jasno definisani uloga i poslovi ličnog pratioca.

Međutim, ono što srećemo u praksi jeste da oni rade i poslove pedagoškog asistenta jer takve usluge u školama nema. Inače, za razliku od ličnog pratioca vezanog za decu predškolskog i školskog uzrasta, posao personalnog asistenta vezuje se za potrebe starijih osoba, poručila je Savićeva.

Jelena Savić, psiholog po struci, radi kao lični pratilac deteta s autizmom koje ide u osnovnu školu.

U školi sam deo inkluzivnog tima koji čine psiholog, pedagog, roditelji i saradnik - lični pratilac. Tim utvrđuje koliko i u čemu može da se pomogne detetu, u kojim je oblastima dobro, a u kojim nije i na osnovu toga se pravi IOP - individaulni obrazovni plan kroz koji se osmišljava nastava prilagođena svakom detetu posebno, u skladu s njegovim sposobnostima. Na godišnjem niovu kao i na polugodištu, škola je zakonski obavezna da održi sastanak inkluzivnog tima, gde se razmatraju postignuti rezulatati i procenjuje gde se dete u procesu učenja nalazi, objašnjava Jelena Savić.

U školi sam, dodaje, s detetom i na časovima i na odmorima.

Moj zadatak nije da mu pomažem u usvajanju gradiva, to je zadatak nastavnika. Zadužena sam za sve one neakademske veštine koje podrzumevaju samostalno funkcionisanje deteta. To su i socijalane i komunikacijske veštine, za koje je utvrđeno da je potrebna podrška da bi se dete na što bolji način uklopilo u razred, s obzirom na njegove smetnje. Lični pratilac, dakle, posreduje u tom procesu, kaže Jelena Savić.

Dete s kojim Jelena radi spada u grupu dece sa funkcionalnim autizmom, što znači da je ono verbalno, međutim, kako nam kaže, ima dece kod koje se komunikacija odvija kroz neke neverbalne signale.

Tu lični pratilac može mnogo da pomogne detetu kako bi ono izrazilo šta želi, omogući mu da ostvari neku svoju potrebu. Konkretno, kada mu druga dece prilaze i žele da ostvare kontakt, lični pratilac je tu da posreduje, da mu pomogne to razume na najbolji način. Da dete to ne protumači pogrešno, da ako je moguće, to dete ne ode iz te situacije, objašnjava Jelena.

Po njenim rečima, jedan od problema ovog posla je da ne postoje precizni kriterijumi o tome ko može biti lični pratilac. Uglavnom se za taj posao prijavljuju psiholozi, pedagozi i defektolozi. Međutim, ne postoji neko ko striktno procenjuje ko može da se bavi time, te je bilo slučaja da i turizmolog upadne u ovaj posao.

U okviru obuke uči se kako i šta, koji su to sve zadaci ličnog pratioca. Postoji potreba i da se napravi obuka i za nastavnike u školama. Koristilo bi i njima kako da se postave u radu sa decom jer možemo mi biti obučeni, ali ako ostali u tom lancu nisu, onda je teško raditi. Prosto, nastavnom kadru bi značilo da zna kakao da se postavi prema deci koja imaju smetnje u razvoju, ističe Jelena Savić.

Milica Tošić, koordinatorka Centra za uslugu ličnog pratioca, ističe da je ova obuka akreditovana u sistemu socijalne zaštite pod nazivom Pokretanje usluge lični pratilac deteta. Obuku pohađaju lični pratioci koji već rade, kao i oni koji se spremaju za taj posao. Nakon završene obuke lični pratilac dobija licencu za rad. Obuka je petodnevna i ukupno traje 24 časa, a finasnsira je grad. Lični pratilac dobija nadoknadu i ona ide preko Centra za socijalni rad zato što je to usluga socijalne zaštite.

Još uvek nemamo pružaoca usluge pa lični pratioci rade bez ugovora o radu ili ugovora o delu. To bi u budućnosti trebalo da bude rešeno tako da neka od vladinih ili nevladina organizacija, ili neko iz privatnog sektora bude pružalac ove usluge. Tada bi bili obavezni i obuka i ugovori o radu ili delu, kaže Milica Tošić.

Po rečima Jelene Savić, ovakva situacija ne ide u prilog ni deci, ni roditeljima, ni ličnim pratiocima. Fluktuacija onih koji se prihvate posla je velika, pa dete mora da se navikava na novog ličnog pratioca. Problematičan može da bude i način na koji roditelji dolaze do ličnih partilaca. Četo je to preko Fejsbuk grupa gde kače slike svoje dece, što nije preporučljivo. Takođe, regrutacija ne ide preko Centra za socijalni rad, on samo obavlja obračun uplata i izdaje novac.

Da se sve to ipak jako dobro može urediti, i to na loklanom nivou, kako je za sada propisano, apsolutno dobar primer među nekoliko gradova je Sombor. Tamo postoji pružalac usluga kod kojeg roditelj dođe i kaže da ima potrebu za ličnim pratiocem za njegovo dete. Roditelji se upoznaju sa dva ili tri pratioca i s onim kojeg izaberu sklapaju ugovor. Tako da su ličnim pratiocima obezebeđeni dobri uslovi, prijavljeni su, idu im plata i staž i sebe vide dugoročno u tom poslu, kaže Jelena Savić.

V. Crnjanski