КУЋА ХЛАДНА, КРОВ ПРОКИШЊАВА Самохрана мајка и њено седморо деце из ПЕТРОВАРАДИНА имају само једну жељу: Да НЕМА ВЛАГЕ и да ЛЕПО ЖИВЕ (ФОТО)

Овако изгледа дом породице Лукић из Петроварадина у ком мајка Зорана живи са своје седморо деце. Најстарија Марија тугаљивим и напаћеним очима као да тражи помоћ у сваком ко прође крај њихове капије, а тек јој је 9 година. Ради све послове намењене одраслој жени, а уз све то стиже и да учи.

За који дан ћу напунити 30 година. Имам седморо деце - Марију, Анђелу, Саву, Страхињу, Уну, Лану, Илијану, почиње мајка Зорана за Телеграф.

Зорана је у овој кући одрасла, за њу је вежу лепе успомене, али рок трајања јој је истекао. Више личи на запостављену уџерицу крај пута, него на дом у ком њена деца треба да створе своја сећања и сањају снове.

Оно што ми је тренутно најпотребније је други смештај. Овде је просто немогуће ишта урадити, било би потребно превише новца. Само други смештај, да би деца била на сувом. Када крену ови ледени дани, ја у оној соби не могу да будем са њима. Кров скроз прокишњава, струја не ваља, не смем да палим светло у соби када пада киша и снег. Чак и када престане да пада још неколико дана не смем да упалим светло. Спавамо у великој соби која је пуна влаге, а овде будемо преко дана, прича ова мајка промуклим гласом.

Чим крене јача олуја, Зорана спрема крпе и лаворе, да покупе бар мало воде у већ натопљеној кући. Каже, људи су већ упознати са њиховом ситуацијом, желе да помогну, да донирају ствари.

Ипак, ништа од тога не значи у простору који је на ивици да се сравни са земљом.

Ситуација у којој живе Лукићи утиче и на њихово здравље, не само психичко. Скоро сваке две недеље Зорана је у Дому здравља. Разбољевају се редом, а чим једно оздрави, друго је већ под температуром.

Поред тешких животних услова и седморо деце, ова мајка има врло мало времена за себе. Иако признаје да јој је некада тешко, она ужива у томе да испраћа децу и дочекује их из школе, а срце јој је пуно када сви заједно легну да спавају.

Устајем у 4 да попијем кафу. Облачим децу око 6, па сестра води синове у вртић. Онда устају једна по једна, па њих пресвлачим за школу. Нахрани, спреми, обуци, преведи пут. Онда доручак спреми ми или ћерка или ја њој. Она оде у продавницу купи све што треба. Онда долазе из школе и тако док не заспе. Кад заспе, ја седнем и иако треба да једем, не могу, тад ми ништа не треба, прича нам она.

Великих жеља нема, само да буду на сувом и да јој деца буду жива и здрава. Непрестано плаче док нам објашњава колико јој је тешко када зна да ниједан њихов сан не може да испуни, а ипак им обећава да ће успети.

Моја највећа жеља је да су они живи и здрави, ништа ми више не треба. Најтеже ми пада увече кад сви полегају, ја сама седим и мислим. Како ћу, шта ћу, како ћу да створим. Помолим се Богу и кажем хвала што си ме пробудио, па како ми да. У најтежим моментима верујем у Бога. Они стално говоре да би њихови другари да дођу код њих. Кажу "Мама моји другари имају ово, хоћеш да нам купиш? Хоћеш нам створити?", ја кажем да хоћу, шта друго да кажем? Ја знам да би они да имају свако свој кревет, свако своју собу, али ја једноставно не могу, прича сакривајући мокре очи рукама.

Дневник/Телеграф (Јелена Стефановић)