KUĆA HLADNA, KROV PROKIŠNJAVA Samohrana majka i njeno sedmoro dece iz PETROVARADINA imaju samo jednu želju: Da NEMA VLAGE i da LEPO ŽIVE (FOTO)

Ovako izgleda dom porodice Lukić iz Petrovaradina u kom majka Zorana živi sa svoje sedmoro dece. Najstarija Marija tugaljivim i napaćenim očima kao da traži pomoć u svakom ko prođe kraj njihove kapije, a tek joj je 9 godina. Radi sve poslove namenjene odrasloj ženi, a uz sve to stiže i da uči.

Za koji dan ću napuniti 30 godina. Imam sedmoro dece - Mariju, Anđelu, Savu, Strahinju, Unu, Lanu, Ilijanu, počinje majka Zorana za Telegraf.

Zorana je u ovoj kući odrasla, za nju je vežu lepe uspomene, ali rok trajanja joj je istekao. Više liči na zapostavljenu udžericu kraj puta, nego na dom u kom njena deca treba da stvore svoja sećanja i sanjaju snove.

Ono što mi je trenutno najpotrebnije je drugi smeštaj. Ovde je prosto nemoguće išta uraditi, bilo bi potrebno previše novca. Samo drugi smeštaj, da bi deca bila na suvom. Kada krenu ovi ledeni dani, ja u onoj sobi ne mogu da budem sa njima. Krov skroz prokišnjava, struja ne valja, ne smem da palim svetlo u sobi kada pada kiša i sneg. Čak i kada prestane da pada još nekoliko dana ne smem da upalim svetlo. Spavamo u velikoj sobi koja je puna vlage, a ovde budemo preko dana, priča ova majka promuklim glasom.

Čim krene jača oluja, Zorana sprema krpe i lavore, da pokupe bar malo vode u već natopljenoj kući. Kaže, ljudi su već upoznati sa njihovom situacijom, žele da pomognu, da doniraju stvari.

Ipak, ništa od toga ne znači u prostoru koji je na ivici da se sravni sa zemljom.

Situacija u kojoj žive Lukići utiče i na njihovo zdravlje, ne samo psihičko. Skoro svake dve nedelje Zorana je u Domu zdravlja. Razboljevaju se redom, a čim jedno ozdravi, drugo je već pod temperaturom.

Pored teških životnih uslova i sedmoro dece, ova majka ima vrlo malo vremena za sebe. Iako priznaje da joj je nekada teško, ona uživa u tome da ispraća decu i dočekuje ih iz škole, a srce joj je puno kada svi zajedno legnu da spavaju.

Ustajem u 4 da popijem kafu. Oblačim decu oko 6, pa sestra vodi sinove u vrtić. Onda ustaju jedna po jedna, pa njih presvlačim za školu. Nahrani, spremi, obuci, prevedi put. Onda doručak spremi mi ili ćerka ili ja njoj. Ona ode u prodavnicu kupi sve što treba. Onda dolaze iz škole i tako dok ne zaspe. Kad zaspe, ja sednem i iako treba da jedem, ne mogu, tad mi ništa ne treba, priča nam ona.

Velikih želja nema, samo da budu na suvom i da joj deca budu živa i zdrava. Neprestano plače dok nam objašnjava koliko joj je teško kada zna da nijedan njihov san ne može da ispuni, a ipak im obećava da će uspeti.

Moja najveća želja je da su oni živi i zdravi, ništa mi više ne treba. Najteže mi pada uveče kad svi polegaju, ja sama sedim i mislim. Kako ću, šta ću, kako ću da stvorim. Pomolim se Bogu i kažem hvala što si me probudio, pa kako mi da. U najtežim momentima verujem u Boga. Oni stalno govore da bi njihovi drugari da dođu kod njih. Kažu "Mama moji drugari imaju ovo, hoćeš da nam kupiš? Hoćeš nam stvoriti?", ja kažem da hoću, šta drugo da kažem? Ja znam da bi oni da imaju svako svoj krevet, svako svoju sobu, ali ja jednostavno ne mogu, priča sakrivajući mokre oči rukama.

Dnevnik/Telegraf (Jelena Stefanović)