Коцком „до лаке зараде” али и зависности
НОВИ САД: Док су, тамо где су дозвољене и практично стимулисане као битан економски фактор, казина и кладионице за њихове власнике и систем нешто јако добро и корисно, за оне који се на њих навуку и хазардерство им постане нешто више од безазлене, повремене забаве, представљају утабан пут у пакао зависности, једнако, дужништво, угрожавање сопствене и егзистенције своје породице.
Зависност о коцкању сваке врсте јесте психолошки проблем за који би превентива била да кладионица и казина уопште нема. Пошто се то неће десит јер је овај бизнис ако не у успону оно на солидном нивоу, друштву остаје да се бави последицама.
На питања ко су најчешће зависници о коцки, зашто то раде и шта је на околини да као први корак у њиховом лечењу предузме, питали смо психолога, стручњака са богатим иксуством лечења ове врсте зависности.
С потребом за лечењем, најчешће ми се јављају родитељи завсиника, на првом месту мајке али и очеви, а пријављују се и само зависници свесни да имају проблем и да желе да га реше, каже за “Дневник” психолог Јасмина Лековић из Центра “Живот није игра” који се бави одвикавањем од патолошког коцкања и клађења кроз саветодавни и психотерапијски рад са зависницима и њиховим породицама.
По речима Јасмине Лековић, зависници се на терапију одвикавања обично јављају после 12 година коцкарског стажа.
У просеку имају 29 година, али има и млађих, са 19 или 22 године, али и старијих до 40 година.
Најчећше се с одласком у кладионице почиње већ у основној школи показало је истраживање из 2014. године које сам радила са жељом да видим како стоје ствари у школској популацији. Неке од података сам већ добијала од људи који ми долазили на одвикавање, а истраживање је то потврдило. У њему смо дошли да тога и да најмлађи патолошки коцкар има 12 година. Почео је тако што је са братом играо на апаратима а после, са татом рулет, каже Лековић.
Најчешће, зависници на терапију долазе када је касно, односно, када су им дугови велики и када их већ дуго враћају, рецимо 10 година, када су сви у кредитима, већ су их рефинансирали или су нешто продали, или то морају да учине јер немају други начин да врате позајмљен новац.
Међутим, ретко се деси да дођу они који су дугове вратли већ неолико пута. Рецимо, три пута су то успели да ураде јер износи нису било велики, на пример, радило се о пар стотина евра.
Такви зависници нису много спремни на одвикавање. Углавном, свима њима је на памети да све то могу сами да реше, уз реченицу “све је то у мојој глави па сам могу са тим и да се изборим”, објашњава наша саговорница.
На основу свог искуства, каже нам да зависници могу бит било ког социјалног и материјалног статуса.
Није у питању, да ли новац поседују или не. На одвикавању сам имала и оне који имају лепе приходе, али и оне којима је плате од 20.000 до 25.000 динара, а направили су огромне дугове. Код њих је главни мотив да се дође до лаке и брзе зараде, “да направе паре”, како кажу. С друге стране, неки се кладе и коцкају, да би се играли, а врло често, мотив је и досада.
У просеку, ученици који патолошки коцкају имају 17 година. Највећи број ученика, око половине (од 790 новосадских основаца и средњошколца обухваћених исраживањем Центра “Живот није игра” из 2014) који проблематично и патолошки коцкају су прво почели са кладионицом када су имали између 10 и 14 година.
Ово истраживање је показало и да има деце и млађе од 10 година која се сусрећу с играма на срећу уз помоћ родитеља који их уводе у тај свет.
Дакле, с коцкањем се креће због наде у лаку зараду, али и да би се убило време, јер се на зна шта би се са собом.
О томе шта је претпоставака одвикавања наша саговорница каже:
Када зависници на својој кожи не осећају последице коцкања, тешко се одлучују на лечење. Дугове углавном враћају родитељи и греше што то чине. Често због овог савета добијам критике и питања: а шта ћемо са зеленашима , са претњама по живот и здравље...
Међутим, не долази се ођедном до дуга од четири – пет, 10.000 или 20.000 евра. До тога се стиже постепено, тако што се прво позајмљује, па враћа, по 100 евра, па 300 и 500, а онда дугови расту. Породица почиње од зависника да тражи обећање да се више неће коцкати, а оно ништа не кошта и лако се даје.
То родитељи не схватају и ова врста зависности се не узима тако озбиљно, попут болести зависнисти као што су наркоманија и алкохолизам, а она може бити пођеднако разорно за све.
Америчка психијатријска асоцијација (АПА) је 2012. прогласила патолошко коцкање за болест зависности без супстанце, а до тада је то било дефинисано као поремећај контроле импулса.
Многи у кладионицама уплаћују или улажу 80 или 100 динара, колико им buyеt дозвољава. Неко тако може да се коцка цео живот и то није у домену овисности. Иначе, светско истраживање је показало да се код, од 0,4 до један одсто популације, свугде јавља зависностици ове врсте. Код нас је сигурно тај процента и нешо већи, на шта сигурно утиче и нижи стандард. Где год погледате у Европи, кладионице су тамо ретке, а код нас је велика и њихова бројност, и доступност. Има их више само БиХ. А што је већа бројност и доступност кладионица и казина већи је и број младих који ће ту долазити и играти, а што је већи број оних који играју, већи је број оних који ће се регрутовати као патолошки коцкари, закључује психолог Јасмина Лековић.
В. Црњански
