Kockom „do lake zarade” ali i zavisnosti
NOVI SAD: Dok su, tamo gde su dozvoljene i praktično stimulisane kao bitan ekonomski faktor, kazina i kladionice za njihove vlasnike i sistem nešto jako dobro i korisno, za one koji se na njih navuku i hazarderstvo im postane nešto više od bezazlene, povremene zabave, predstavljaju utaban put u pakao zavisnosti, jednako, dužništvo, ugrožavanje sopstvene i egzistencije svoje porodice.
Zavisnost o kockanju svake vrste jeste psihološki problem za koji bi preventiva bila da kladionica i kazina uopšte nema. Pošto se to neće desit jer je ovaj biznis ako ne u usponu ono na solidnom nivou, društvu ostaje da se bavi posledicama.
Na pitanja ko su najčešće zavisnici o kocki, zašto to rade i šta je na okolini da kao prvi korak u njihovom lečenju preduzme, pitali smo psihologa, stručnjaka sa bogatim iksustvom lečenja ove vrste zavisnosti.
S potrebom za lečenjem, najčešće mi se javljaju roditelji zavsinika, na prvom mestu majke ali i očevi, a prijavljuju se i samo zavisnici svesni da imaju problem i da žele da ga reše, kaže za “Dnevnik” psiholog Jasmina Leković iz Centra “Život nije igra” koji se bavi odvikavanjem od patološkog kockanja i klađenja kroz savetodavni i psihoterapijski rad sa zavisnicima i njihovim porodicama.
Po rečima Jasmine Leković, zavisnici se na terapiju odvikavanja obično javljaju posle 12 godina kockarskog staža.
U proseku imaju 29 godina, ali ima i mlađih, sa 19 ili 22 godine, ali i starijih do 40 godina.
Najčećše se s odlaskom u kladionice počinje već u osnovnoj školi pokazalo je istraživanje iz 2014. godine koje sam radila sa željom da vidim kako stoje stvari u školskoj populaciji. Neke od podataka sam već dobijala od ljudi koji mi dolazili na odvikavanje, a istraživanje je to potvrdilo. U njemu smo došli da toga i da najmlađi patološki kockar ima 12 godina. Počeo je tako što je sa bratom igrao na aparatima a posle, sa tatom rulet, kaže Leković.
Najčešće, zavisnici na terapiju dolaze kada je kasno, odnosno, kada su im dugovi veliki i kada ih već dugo vraćaju, recimo 10 godina, kada su svi u kreditima, već su ih refinansirali ili su nešto prodali, ili to moraju da učine jer nemaju drugi način da vrate pozajmljen novac.
Međutim, retko se desi da dođu oni koji su dugove vratli već neoliko puta. Recimo, tri puta su to uspeli da urade jer iznosi nisu bilo veliki, na primer, radilo se o par stotina evra.
Takvi zavisnici nisu mnogo spremni na odvikavanje. Uglavnom, svima njima je na pameti da sve to mogu sami da reše, uz rečenicu “sve je to u mojoj glavi pa sam mogu sa tim i da se izborim”, objašnjava naša sagovornica.
Na osnovu svog iskustva, kaže nam da zavisnici mogu bit bilo kog socijalnog i materijalnog statusa.
Nije u pitanju, da li novac poseduju ili ne. Na odvikavanju sam imala i one koji imaju lepe prihode, ali i one kojima je plate od 20.000 do 25.000 dinara, a napravili su ogromne dugove. Kod njih je glavni motiv da se dođe do lake i brze zarade, “da naprave pare”, kako kažu. S druge strane, neki se klade i kockaju, da bi se igrali, a vrlo često, motiv je i dosada.
U proseku, učenici koji patološki kockaju imaju 17 godina. Najveći broj učenika, oko polovine (od 790 novosadskih osnovaca i srednjoškolca obuhvaćenih israživanjem Centra “Život nije igra” iz 2014) koji problematično i patološki kockaju su prvo počeli sa kladionicom kada su imali između 10 i 14 godina.
Ovo istraživanje je pokazalo i da ima dece i mlađe od 10 godina koja se susreću s igrama na sreću uz pomoć roditelja koji ih uvode u taj svet.
Dakle, s kockanjem se kreće zbog nade u laku zaradu, ali i da bi se ubilo vreme, jer se na zna šta bi se sa sobom.
O tome šta je pretpostavaka odvikavanja naša sagovornica kaže:
Kada zavisnici na svojoj koži ne osećaju posledice kockanja, teško se odlučuju na lečenje. Dugove uglavnom vraćaju roditelji i greše što to čine. Često zbog ovog saveta dobijam kritike i pitanja: a šta ćemo sa zelenašima , sa pretnjama po život i zdravlje...
Međutim, ne dolazi se ođednom do duga od četiri – pet, 10.000 ili 20.000 evra. Do toga se stiže postepeno, tako što se prvo pozajmljuje, pa vraća, po 100 evra, pa 300 i 500, a onda dugovi rastu. Porodica počinje od zavisnika da traži obećanje da se više neće kockati, a ono ništa ne košta i lako se daje.
To roditelji ne shvataju i ova vrsta zavisnosti se ne uzima tako ozbiljno, poput bolesti zavisnisti kao što su narkomanija i alkoholizam, a ona može biti pođednako razorno za sve.
Američka psihijatrijska asocijacija (APA) je 2012. proglasila patološko kockanje za bolest zavisnosti bez supstance, a do tada je to bilo definisano kao poremećaj kontrole impulsa.
Mnogi u kladionicama uplaćuju ili ulažu 80 ili 100 dinara, koliko im buyet dozvoljava. Neko tako može da se kocka ceo život i to nije u domenu ovisnosti. Inače, svetsko istraživanje je pokazalo da se kod, od 0,4 do jedan odsto populacije, svugde javlja zavisnostici ove vrste. Kod nas je sigurno taj procenta i nešo veći, na šta sigurno utiče i niži standard. Gde god pogledate u Evropi, kladionice su tamo retke, a kod nas je velika i njihova brojnost, i dostupnost. Ima ih više samo BiH. A što je veća brojnost i dostupnost kladionica i kazina veći je i broj mladih koji će tu dolaziti i igrati, a što je veći broj onih koji igraju, veći je broj onih koji će se regrutovati kao patološki kockari, zaključuje psiholog Jasmina Leković.
V. Crnjanski
