Карловачки дани Корнелија Станковића

а срце топи у дубокој смерности. Јесмо ли поносити, појање нас опомиње на смерност; јесмо ли тужни, утеха нам је у појању; јесмо ли у невољи, то нам појање улева у срце надежду свемогућега. Све се то казује у појању, и ми сви то осећамо. Јер у појању народ говори своме творцу из срца, говори како осећа, а осећање је разумљиви језик за свакога“.

Овако је о српском црквеном појању, том драгоценом благу нашег народа мислио и писао онај ко је најзаслужнији што је сачувано, јер га је у Сремским Карловцима савременим нотним писмом први пут забележио – Корнелије Станковић. Чувено карловачко црквено појање стварано је током 18. века на основу старе српске појачке праксе, а под разним утицајима, грчким и руским, да би се утврдило у време митрополита Стефана Стратимировића и неговало и обогаћивало новим напевима, ствараним у фрушкогорским манастирима и богословским и световним школама. Међутим, прве деценије 19. века биле су још увек време музичке неписмености међу Србима. Горњокарловачки епископ Евгеније Јовановић је 1847. писао тада митрополиту Јосифу Рајачићу о недоличним новотаријама у црквеном појању, које прете да га деформишу и осиромаше, жалећи што је музички неписмен, па није у могућности да се посвети његовом записивању, као једном од најзначајнијих и најургентнијих националних задатака.        

Тај задатак обавио је Корнелије Станковић, први српски школовани музичар. За собом је оставио три књиге штампане у Бечу, седамнаест свезака црквених песама хармонизованих за четири гласа и педесетак листова са једногласним напевима карловачког појања. Слабо здравље и кратковекост спречили су га да посао доврши. Корнелијеви записи карловачког појања остали су до данас једним делом необјављени и, за већину музичара, непозната и недоступна архивска грађа.

Корнелије Станковић је рођен у Табану, некадашњој живописној српској четврти Будима 30. августа 1831, у старој српској породици. Рано је остао без родитеља, а бригу о том тихом, бистром и за музику изузетно надареном дечаку преузима очев пријатељ Павле Риђички од Скрибешћа, пештански властелин и добротвор, мецена и дародавац. Школује се у Араду, Сегедину и Пешти, где 1845. завршава гимназију. Ту приватно учи и виолину и свираће је, као и клавир, до краја живота. Године 1848. седамнаестогодишњи Станковић се у Будиму посвећује „пијанистичком самообразовању”. Две године касније, у пратњи Риђичког, стиже у Беч. Ту га оберучке прихвата шездесетдвогодишњи Симон Сехтер, чувени професор хармоније на бечком Конзерваторијуму, најзначајнији музички теоретичар и педагог средином 19. века, који је измеђуосталих великана подучавао и аустријске композитора Франца Шуберта и Антона Брукнера.

Први покушаји да компонује духовну музику нису наишли на већи ођек. Забележено је да је у грчкој цркви у Бечу 1851. служио српски митрополит Јосиф Рајачић, када је певана прва Корнелијева литургија. Рајачић је, чувши то дело, Корнелија саветовао да пише у духу српског народног црквеног појања, што је млади композитор и послушао. Резултат је Друга литургија, изведена у пролеће 1853.  На наговор руског проте Михаила Фјодоровича Рајевског, дугогодишњег свештеника при руској амбасади у Бечу, и подршку патријарха Јосифа Рајачића, Корнелије долази у Сремске Карловце, да би записао и на извору изучио народно црквено појање. Корнелије у Карловцима у Доњој цркви и манастиру Раваница у Фрушкој гори, уз помоћ проте Атанасија Поповића и других добрих зналаца карловачког појања стрпљиво је бележио велики број напева од 1855. до 1857. 

Чувени карловачки хроничар прота Василије Константиновић пишући о тамошњим свештеницима за Атанасија Поповића, старешину Доње цркве од 1833. до 1859. је забележио да је као ђакон у манастиру Крушедол учио појање од тадашњег архимандрита Димитрија Крестића.

„Као певац је имао тих и умерен глас, али вештачки углађен да су му се и најбољи стручњаци дивили. Корнелије Станковић, који је класично образован био и наше црквено појање у ноте сложио, има да захвали проти Танасију, што је дошао до толиког успеха. Патријарх Ј.Рајачић кад се бавио у Бечу 1854/5. год. познајући Корнелија као вештака упозори га, да би добро било наше црквено појање ставити у ноте ради очувања, и упути га, да је само поп Танасије карловачки кадар му потпуно испевати и предати то појање. Покојни поп Танасије је заиста трипут одлазио у Беч, а и Корнелије је долазио у Карловце, овога слушао, бележио и марљиво испитивао, док није схватио као што ваља и спремио за штампу“, пише у својој књизи издатој 1900. године Василије Константиновић.

Константиновић наводи да се Корнелије „чудио вештини и знању поп-Танасијину и то је више пута јавно признао“.

- Месеца септембра 1856. сазове Корнелије више вештака у песми и музици к себи, који су се тада налазили у Бечу. Пред овима је поп Танасије отпевао неколико комада на велико чуђење и изненађење присутних. Један од сакупљених вештака замоли поп Танасију, да неки комад по други и трећи пут одпоје. Поп Танасије учини и то на опћу жељу. Присутни су га слушали с особитом пажњом и поклоне му се , јер видеше у певцу особити дар и вештину, што му и признаше, особито Корнелије као домаћин се међу искупљеним туђим вештацима топио од милине и уживао је, што је могао приказати српског свештеника с таком вештином у тој струци - прибележио је Константиновић.

Током 10 година, од 1854. до 1864. Корнелије Станковић је забележио у ноте готово целокупно српско црквено појање, које је касније у Бечу хармонизовао. О свом трошку између 1862. и 1864. објављује три књиге црквене музике, са песмама из Литургије и Празничног појања. Кратак живот и немаштина спречили су га да за живота објави више од тога. Министарство просвете Србије откупило је 1880. године Корнелијеве нотне записе црквеног појања, а 1901. их предало на чување Српској краљевској академији наука, садашњој Српској академији наука и уметности.

Данас се његови рукописи чувају у Музиколошком институту САНУ, а постоје и два преписа рукописа „Осмогласника“. Из преписа Лазара Лере, који је већ оставио врло корисне коректуре изворног рукописа, приређено је и издање Осмогласника 2011, у редакцији Тамаре Адамов Петијевић. Осим фототипског издања Матице српске из 1994. са три књиге Корнелијеве духовне музике, затим његовог „Осмогласника“, који је извео, снимио и штампао хор „Свети Стефан Дечански“, објављене су до сада две књиге из едиције Сабраних дела композитора. Велике заслуге за објављивање Корнелијевих рукописа припадају музикологу Даници Петровић.

Корнелије Станковић је компоновао и прикупљао народно музичко благо само четрнаест година, од двадесете до тридесет четврте, али је и за то кратко време урадио много, увек разапет између сталне зебње да су му дани на измаку и силне жеље да постигне што више. Сматра се да је укупно „скупио и у ноте за певање и клавир написао” око две стотине песама - Милкина кућа на крају, Чије ли су тарабе, чија ли су врата; Сећаш ли се оног сата...

Године 1865, последње у његовом животу, српска влада наручује од Јована Јовановића Змаја стихове, а од Корнелија Станковића мелодију нове химне. Збринут у кући брата Јосифа у Будиму, сасвим малаксао, али поносан и почаствован, Корнелије предано компонује. Уз њега је, даноноћно, брижни професор Сехтер. У његовом наручју, с нотама нове химне у изнемоглим рукама, умро је на други дан Ускрса, 16. априла 1865. Сахрањен је на табанском, одакле је 1936. пренесен на друго будимско гробље. А седам и по деценија после смрти, у зиму 1940, свечано је положен у Алеју великана на Новом гробљу у Београду.

Зорица Милосављевић

Документарац о композитору

Лане је започето снимање кадрова за документарни филм о Корнелију Станковићу, у ком активно учествује велики поштовалац његовог дела Тамара Адамов Петијевић. До сада су снимљени кадрови у Пешти, Будиму, Новом Саду, Београду, Сремским Карловцима, свим значајним местима где је он живео и стварао. Најесен ће бити снимани и у Бечу, где ће под управом Тамаре Адамов Петијевић бити одржани концерти уз извођење његове музике и представљање података из његове биографије.

Летња школа појања

Допринос чувању успомене на лик и дело овог знаменитог музичара већ 24 године даје Друштво за неговање традиција и развој Сремских Карловаца организујући Летњу школу црквеног појања под називом „Корнелију у спомен“. Више од хиљаду полазника до сада је учествовало у том пројекту певајући у част Станковића. Ове године од 31. јула до 7. августа то исто ће чинити четрдесеторо младих из више градова Србије и земаља у окружењу.