Karlovački dani Kornelija Stankovića

a srce topi u dubokoj smernosti. Jesmo li ponositi, pojanje nas opominje na smernost; jesmo li tužni, uteha nam je u pojanju; jesmo li u nevolji, to nam pojanje uleva u srce nadeždu svemogućega. Sve se to kazuje u pojanju, i mi svi to osećamo. Jer u pojanju narod govori svome tvorcu iz srca, govori kako oseća, a osećanje je razumljivi jezik za svakoga“.

Ovako je o srpskom crkvenom pojanju, tom dragocenom blagu našeg naroda mislio i pisao onaj ko je najzaslužniji što je sačuvano, jer ga je u Sremskim Karlovcima savremenim notnim pismom prvi put zabeležio – Kornelije Stanković. Čuveno karlovačko crkveno pojanje stvarano je tokom 18. veka na osnovu stare srpske pojačke prakse, a pod raznim uticajima, grčkim i ruskim, da bi se utvrdilo u vreme mitropolita Stefana Stratimirovića i negovalo i obogaćivalo novim napevima, stvaranim u fruškogorskim manastirima i bogoslovskim i svetovnim školama. Međutim, prve decenije 19. veka bile su još uvek vreme muzičke nepismenosti među Srbima. Gornjokarlovački episkop Evgenije Jovanović je 1847. pisao tada mitropolitu Josifu Rajačiću o nedoličnim novotarijama u crkvenom pojanju, koje prete da ga deformišu i osiromaše, žaleći što je muzički nepismen, pa nije u mogućnosti da se posveti njegovom zapisivanju, kao jednom od najznačajnijih i najurgentnijih nacionalnih zadataka.        

Taj zadatak obavio je Kornelije Stanković, prvi srpski školovani muzičar. Za sobom je ostavio tri knjige štampane u Beču, sedamnaest svezaka crkvenih pesama harmonizovanih za četiri glasa i pedesetak listova sa jednoglasnim napevima karlovačkog pojanja. Slabo zdravlje i kratkovekost sprečili su ga da posao dovrši. Kornelijevi zapisi karlovačkog pojanja ostali su do danas jednim delom neobjavljeni i, za većinu muzičara, nepoznata i nedostupna arhivska građa.

Kornelije Stanković je rođen u Tabanu, nekadašnjoj živopisnoj srpskoj četvrti Budima 30. avgusta 1831, u staroj srpskoj porodici. Rano je ostao bez roditelja, a brigu o tom tihom, bistrom i za muziku izuzetno nadarenom dečaku preuzima očev prijatelj Pavle Riđički od Skribešća, peštanski vlastelin i dobrotvor, mecena i darodavac. Školuje se u Aradu, Segedinu i Pešti, gde 1845. završava gimnaziju. Tu privatno uči i violinu i sviraće je, kao i klavir, do kraja života. Godine 1848. sedamnaestogodišnji Stanković se u Budimu posvećuje „pijanističkom samoobrazovanju”. Dve godine kasnije, u pratnji Riđičkog, stiže u Beč. Tu ga oberučke prihvata šezdesetdvogodišnji Simon Sehter, čuveni profesor harmonije na bečkom Konzervatorijumu, najznačajniji muzički teoretičar i pedagog sredinom 19. veka, koji je izmeđuostalih velikana podučavao i austrijske kompozitora Franca Šuberta i Antona Bruknera.

Prvi pokušaji da komponuje duhovnu muziku nisu naišli na veći ođek. Zabeleženo je da je u grčkoj crkvi u Beču 1851. služio srpski mitropolit Josif Rajačić, kada je pevana prva Kornelijeva liturgija. Rajačić je, čuvši to delo, Kornelija savetovao da piše u duhu srpskog narodnog crkvenog pojanja, što je mladi kompozitor i poslušao. Rezultat je Druga liturgija, izvedena u proleće 1853.  Na nagovor ruskog prote Mihaila Fjodoroviča Rajevskog, dugogodišnjeg sveštenika pri ruskoj ambasadi u Beču, i podršku patrijarha Josifa Rajačića, Kornelije dolazi u Sremske Karlovce, da bi zapisao i na izvoru izučio narodno crkveno pojanje. Kornelije u Karlovcima u Donjoj crkvi i manastiru Ravanica u Fruškoj gori, uz pomoć prote Atanasija Popovića i drugih dobrih znalaca karlovačkog pojanja strpljivo je beležio veliki broj napeva od 1855. do 1857. 

Čuveni karlovački hroničar prota Vasilije Konstantinović pišući o tamošnjim sveštenicima za Atanasija Popovića, starešinu Donje crkve od 1833. do 1859. je zabeležio da je kao đakon u manastiru Krušedol učio pojanje od tadašnjeg arhimandrita Dimitrija Krestića.

„Kao pevac je imao tih i umeren glas, ali veštački uglađen da su mu se i najbolji stručnjaci divili. Kornelije Stanković, koji je klasično obrazovan bio i naše crkveno pojanje u note složio, ima da zahvali proti Tanasiju, što je došao do tolikog uspeha. Patrijarh J.Rajačić kad se bavio u Beču 1854/5. god. poznajući Kornelija kao veštaka upozori ga, da bi dobro bilo naše crkveno pojanje staviti u note radi očuvanja, i uputi ga, da je samo pop Tanasije karlovački kadar mu potpuno ispevati i predati to pojanje. Pokojni pop Tanasije je zaista triput odlazio u Beč, a i Kornelije je dolazio u Karlovce, ovoga slušao, beležio i marljivo ispitivao, dok nije shvatio kao što valja i spremio za štampu“, piše u svojoj knjizi izdatoj 1900. godine Vasilije Konstantinović.

Konstantinović navodi da se Kornelije „čudio veštini i znanju pop-Tanasijinu i to je više puta javno priznao“.

- Meseca septembra 1856. sazove Kornelije više veštaka u pesmi i muzici k sebi, koji su se tada nalazili u Beču. Pred ovima je pop Tanasije otpevao nekoliko komada na veliko čuđenje i iznenađenje prisutnih. Jedan od sakupljenih veštaka zamoli pop Tanasiju, da neki komad po drugi i treći put odpoje. Pop Tanasije učini i to na opću želju. Prisutni su ga slušali s osobitom pažnjom i poklone mu se , jer videše u pevcu osobiti dar i veštinu, što mu i priznaše, osobito Kornelije kao domaćin se među iskupljenim tuđim veštacima topio od miline i uživao je, što je mogao prikazati srpskog sveštenika s takom veštinom u toj struci - pribeležio je Konstantinović.

Tokom 10 godina, od 1854. do 1864. Kornelije Stanković je zabeležio u note gotovo celokupno srpsko crkveno pojanje, koje je kasnije u Beču harmonizovao. O svom trošku između 1862. i 1864. objavljuje tri knjige crkvene muzike, sa pesmama iz Liturgije i Prazničnog pojanja. Kratak život i nemaština sprečili su ga da za života objavi više od toga. Ministarstvo prosvete Srbije otkupilo je 1880. godine Kornelijeve notne zapise crkvenog pojanja, a 1901. ih predalo na čuvanje Srpskoj kraljevskoj akademiji nauka, sadašnjoj Srpskoj akademiji nauka i umetnosti.

Danas se njegovi rukopisi čuvaju u Muzikološkom institutu SANU, a postoje i dva prepisa rukopisa „Osmoglasnika“. Iz prepisa Lazara Lere, koji je već ostavio vrlo korisne korekture izvornog rukopisa, priređeno je i izdanje Osmoglasnika 2011, u redakciji Tamare Adamov Petijević. Osim fototipskog izdanja Matice srpske iz 1994. sa tri knjige Kornelijeve duhovne muzike, zatim njegovog „Osmoglasnika“, koji je izveo, snimio i štampao hor „Sveti Stefan Dečanski“, objavljene su do sada dve knjige iz edicije Sabranih dela kompozitora. Velike zasluge za objavljivanje Kornelijevih rukopisa pripadaju muzikologu Danici Petrović.

Kornelije Stanković je komponovao i prikupljao narodno muzičko blago samo četrnaest godina, od dvadesete do trideset četvrte, ali je i za to kratko vreme uradio mnogo, uvek razapet između stalne zebnje da su mu dani na izmaku i silne želje da postigne što više. Smatra se da je ukupno „skupio i u note za pevanje i klavir napisao” oko dve stotine pesama - Milkina kuća na kraju, Čije li su tarabe, čija li su vrata; Sećaš li se onog sata...

Godine 1865, poslednje u njegovom životu, srpska vlada naručuje od Jovana Jovanovića Zmaja stihove, a od Kornelija Stankovića melodiju nove himne. Zbrinut u kući brata Josifa u Budimu, sasvim malaksao, ali ponosan i počastvovan, Kornelije predano komponuje. Uz njega je, danonoćno, brižni profesor Sehter. U njegovom naručju, s notama nove himne u iznemoglim rukama, umro je na drugi dan Uskrsa, 16. aprila 1865. Sahranjen je na tabanskom, odakle je 1936. prenesen na drugo budimsko groblje. A sedam i po decenija posle smrti, u zimu 1940, svečano je položen u Aleju velikana na Novom groblju u Beogradu.

Zorica Milosavljević

Dokumentarac o kompozitoru

Lane je započeto snimanje kadrova za dokumentarni film o Korneliju Stankoviću, u kom aktivno učestvuje veliki poštovalac njegovog dela Tamara Adamov Petijević. Do sada su snimljeni kadrovi u Pešti, Budimu, Novom Sadu, Beogradu, Sremskim Karlovcima, svim značajnim mestima gde je on živeo i stvarao. Najesen će biti snimani i u Beču, gde će pod upravom Tamare Adamov Petijević biti održani koncerti uz izvođenje njegove muzike i predstavljanje podataka iz njegove biografije.

Letnja škola pojanja

Doprinos čuvanju uspomene na lik i delo ovog znamenitog muzičara već 24 godine daje Društvo za negovanje tradicija i razvoj Sremskih Karlovaca organizujući Letnju školu crkvenog pojanja pod nazivom „Korneliju u spomen“. Više od hiljadu polaznika do sada je učestvovalo u tom projektu pevajući u čast Stankovića. Ove godine od 31. jula do 7. avgusta to isto će činiti četrdesetoro mladih iz više gradova Srbije i zemalja u okruženju.