Карловачка гимназија виђена очима некадашње ученице Виде Огњеновић

Нисмо имали мобилне телефоне, али смо били паметнији од њих, нисмо поседовлаи ни рачунаре, имали смо само књиге. Владала је атмосфера  стицања знања. Професори су били строги, али образовани и добри људи. Предавали су нам људи који су иза себе имали издате књиге. Међу њима су префесорка Теодора Петровић Мајица, историчарка књижевности, Братислав Мишић, брачни пар Катица и Славомир Настасијевић, Ангелина Николић, Меланија Микеш... Од њих смо научили и шта је морал, одговорност и истина. Теодора Петровић ми је на неки начин од самог почетка школовања била ментор. Знала је да ми каже да све што се брзо схвати, брзо се и заборави, јер не пушта дубок корен. То је тренутно, привремено и половично знање, казала би, које ће бити неупотребљиво. Врло брзо сам схватила да је била у праву - рекла је књижевница, позоришна режисерка и професорка Вида Огњеновић говорећи о својим школским данима проведеним у Карловачкој гимназији у оквиру програма „Кад се сетим Карловачке… Са добрим друштвом“, који се одржава средом у Музеју Војводине, где је у току изложба о најстаријој српској гимназији приређена поводом њене 230-годишњице постојања. 

Упрво један од два сегмента те изложбе под називом „Карловачка гимназија као чувар културне баштине“, за коју је Вида Огњеновић рекла да је право ремек дело, послужила је као добар шлагворт за причу  о Спомен-библиотеци, о којој вероватно нико од некадашњих карловачких гимназијалаца не зна толико колико она. Наша позната књижевница  каже да је у време њеног школовања та библиотека имала 25.000 књига, од којих је она прочитала невероватних 20.000.

– Била сам ђак - библиотекар четири године – прича Вида, која је врло брзо пошто се уписала у Гимназију тражила од професорке Петровић да буде библиотекар. – Већи део дана у години, када су топли месеци, каошто су мај и јун, целе ноћи сам проводила у библиотеци читајући. Испрва сам књиге  бирала према именима писаца, а онда по лепоти корица... Једини проблем је био што се светло примећивало споља па је свако мало неко долазио да каже како је светло укључено. Осим тога у њој сам зарадила алергију и необјашњив страх од бубашваба. Књиге сам напросто  „гутала“. Професорка Теодора је то одобравала, али не и да спавам у библиотеци. 

У Карловачкој гизманији је, по причи Виде Огњеновић, половином педесетих година 20. века ђачки живот био врло интензиван. Ученици су доста времена проводили у школи, што на настави, елом и због многобројних vannastavnih активности, али школа је била и место дочека нових година и одржавања игранки.

У то време врло активна је била литерарна секција „Стражилово“, за којом ни по чему није заостајала ни драмска коју је водила професорка историје Ангелина Дејановић. Колико је драмска дружина била успешна најбоље говори податак да је Ангелина са својим разредом припремила Стеријине „Родољупце“ које су ђаци играли на гимназијским сценама по Срему. Свечана сала и онда је била место одржавања коцерата, чији актери су били ђаци, као штоје то случај са Видином најбољом другарицом Катарином Китиком Ћирић, кћерком  председника Народне скупштине између два светска рада, која је изводила Шубертове арије, у клавирској пратњи такође неке од другарица. И спортски живот у школи био је активан. Вида се врло добро сећа Војиславе Милисављевић, али под у Карловцима распрострањеним именом – госпођа Одбојка која је тренирала, наравно, одбојку, али и своје жарке жеље да заигра у њеном тиму, али је оштро око чувене Војиславе одмах проценило да у потоњој књижевници нема талента за тај спорт, па је она убрзо и одустала од те намере.

У плејади ђака Карловачке гимназије посебно место заузима Борислав Михајловић Михиз. Још као ђак, тај потоњи књижевни критичар, писац, сценариста, есејиста, освајао је својим талентом и особеношћу симпатије професора, па и чувене Теодоре Мајице Петровић. По сећању Виде Огњеновић, ништа што би неко од ђака постигао није могло да се мери са оним што је Михиз учинио.

- Професори су га обожавали – сећа се Вида Огњеновић. – Михиз је био одликаш од првог до осмог разреда, а нарочито се истицао у књижевности. Још као ученик је писао и објављивао. Био је недостижи идеал ђака. Професорка Теодора га је уздизала у небеса, а ми ђаци  имали смо комплекс због њега. Да би разбила тај мит и доказала да може и она као и Михиз, Вида је одлучила да научи напамет песму „Коринтска Хетера“ Војислава Илића и одрецитује. Како каже, научила ју је за два дана и добила прилику на часу да рецитује. Током рецитовања у једном тренутку кроз прозор тог мајског дана чула се граја с улице, повици, полицијка сирена и сви су похрили да виде шта се догађа. Када су се вратили на места професорка Теодора је рекла Види да настави, међутим, она је изгубила нит, није могла да се сети где је стала и молила да је пусти из почетка да крене. Теодора је то неумољиво  одбила.

– Тако сам опет изгубила од Михиза – са смешком ће Вида. – После одређеног времена смо се срели и питала сам га да ли је знао „Коринтску Хетеру“ напамет. Признао ми је да није.

– Карловачка гимназија је била стециште и расадник. У госте су нам долазили некадшњи ђаци, али и они који то нису били, попут академика Дејана Медаковића, Борислава Михајловића Михиза, пијанисте Душана Трбојевића, преводиоца и песника Борислава Радовића... Гимназија и Сремски Карловци су предњачили у европејству и мултинационалном погледу по знању језика и интересовању за друге културе. Дивна је то школа била. На срећу, комунизам јој није много наудио.

Говорити о Карловачкој гимназији, а не поменути Сремске Карловце готово је немогуће. Четири године проведене током школовања и сви каснији доласци дубоко су се дојмили Виде Огњеновић која је из њих црпила инспирацију за писање.

–  Сремски Карловци су чудесан градић, европски у правом смислу речи. Кад сам први пут дошла изгледало ми је као да сам у Дикенсоновом роману. Мали су, али слојевит градић. Није много растао и развијао се нити индустријализовао. Погодан географски положај омогућавао је да се до њега  лако стиже. Карловци су били стециште културног света, који је у њих долазио да предаје и да учи. Много Карловчана се школовало у Пешти и Бечу, и враћало у свој градић који никад није био пука чаршија. Доносили су са собом нове  идеје, страну штампу... За мали град какви су Карловци толики број људи школованих на иностраним универзитетима је значио много. Ти образовани људи чинили су их много већим. Карловци су били нешто попут Хајделберга и Kеmbriya, а Карловачка гимназија  централа око које су се окупљали интелектуалци. Није тешко било наћи мотив за писање у њима, они се просто намећу као место радње за било коју приповедачку сторију – рекла је Вида Огњеновић.

Зорица Милосављевић