Karlovačka gimnazija viđena očima nekadašnje učenice Vide Ognjenović

Nismo imali mobilne telefone, ali smo bili pametniji od njih, nismo posedovlai ni računare, imali smo samo knjige. Vladala je atmosfera  sticanja znanja. Profesori su bili strogi, ali obrazovani i dobri ljudi. Predavali su nam ljudi koji su iza sebe imali izdate knjige. Među njima su prefesorka Teodora Petrović Majica, istoričarka književnosti, Bratislav Mišić, bračni par Katica i Slavomir Nastasijević, Angelina Nikolić, Melanija Mikeš... Od njih smo naučili i šta je moral, odgovornost i istina. Teodora Petrović mi je na neki način od samog početka školovanja bila mentor. Znala je da mi kaže da sve što se brzo shvati, brzo se i zaboravi, jer ne pušta dubok koren. To je trenutno, privremeno i polovično znanje, kazala bi, koje će biti neupotrebljivo. Vrlo brzo sam shvatila da je bila u pravu - rekla je književnica, pozorišna režiserka i profesorka Vida Ognjenović govoreći o svojim školskim danima provedenim u Karlovačkoj gimnaziji u okviru programa „Kad se setim Karlovačke… Sa dobrim društvom“, koji se održava sredom u Muzeju Vojvodine, gde je u toku izložba o najstarijoj srpskoj gimnaziji priređena povodom njene 230-godišnjice postojanja. 

Uprvo jedan od dva segmenta te izložbe pod nazivom „Karlovačka gimnazija kao čuvar kulturne baštine“, za koju je Vida Ognjenović rekla da je pravo remek delo, poslužila je kao dobar šlagvort za priču  o Spomen-biblioteci, o kojoj verovatno niko od nekadašnjih karlovačkih gimnazijalaca ne zna toliko koliko ona. Naša poznata književnica  kaže da je u vreme njenog školovanja ta biblioteka imala 25.000 knjiga, od kojih je ona pročitala neverovatnih 20.000.

– Bila sam đak - bibliotekar četiri godine – priča Vida, koja je vrlo brzo pošto se upisala u Gimnaziju tražila od profesorke Petrović da bude bibliotekar. – Veći deo dana u godini, kada su topli meseci, kaošto su maj i jun, cele noći sam provodila u biblioteci čitajući. Isprva sam knjige  birala prema imenima pisaca, a onda po lepoti korica... Jedini problem je bio što se svetlo primećivalo spolja pa je svako malo neko dolazio da kaže kako je svetlo uključeno. Osim toga u njoj sam zaradila alergiju i neobjašnjiv strah od bubašvaba. Knjige sam naprosto  „gutala“. Profesorka Teodora je to odobravala, ali ne i da spavam u biblioteci. 

U Karlovačkoj gizmaniji je, po priči Vide Ognjenović, polovinom pedesetih godina 20. veka đački život bio vrlo intenzivan. Učenici su dosta vremena provodili u školi, što na nastavi, elom i zbog mnogobrojnih vannastavnih aktivnosti, ali škola je bila i mesto dočeka novih godina i održavanja igranki.

U to vreme vrlo aktivna je bila literarna sekcija „Stražilovo“, za kojom ni po čemu nije zaostajala ni dramska koju je vodila profesorka istorije Angelina Dejanović. Koliko je dramska družina bila uspešna najbolje govori podatak da je Angelina sa svojim razredom pripremila Sterijine „Rodoljupce“ koje su đaci igrali na gimnazijskim scenama po Sremu. Svečana sala i onda je bila mesto održavanja kocerata, čiji akteri su bili đaci, kao štoje to slučaj sa Vidinom najboljom drugaricom Katarinom Kitikom Ćirić, kćerkom  predsednika Narodne skupštine između dva svetska rada, koja je izvodila Šubertove arije, u klavirskoj pratnji takođe neke od drugarica. I sportski život u školi bio je aktivan. Vida se vrlo dobro seća Vojislave Milisavljević, ali pod u Karlovcima rasprostranjenim imenom – gospođa Odbojka koja je trenirala, naravno, odbojku, ali i svoje žarke želje da zaigra u njenom timu, ali je oštro oko čuvene Vojislave odmah procenilo da u potonjoj književnici nema talenta za taj sport, pa je ona ubrzo i odustala od te namere.

U plejadi đaka Karlovačke gimnazije posebno mesto zauzima Borislav Mihajlović Mihiz. Još kao đak, taj potonji književni kritičar, pisac, scenarista, esejista, osvajao je svojim talentom i osobenošću simpatije profesora, pa i čuvene Teodore Majice Petrović. Po sećanju Vide Ognjenović, ništa što bi neko od đaka postigao nije moglo da se meri sa onim što je Mihiz učinio.

- Profesori su ga obožavali – seća se Vida Ognjenović. – Mihiz je bio odlikaš od prvog do osmog razreda, a naročito se isticao u književnosti. Još kao učenik je pisao i objavljivao. Bio je nedostiži ideal đaka. Profesorka Teodora ga je uzdizala u nebesa, a mi đaci  imali smo kompleks zbog njega. Da bi razbila taj mit i dokazala da može i ona kao i Mihiz, Vida je odlučila da nauči napamet pesmu „Korintska Hetera“ Vojislava Ilića i odrecituje. Kako kaže, naučila ju je za dva dana i dobila priliku na času da recituje. Tokom recitovanja u jednom trenutku kroz prozor tog majskog dana čula se graja s ulice, povici, policijka sirena i svi su pohrili da vide šta se događa. Kada su se vratili na mesta profesorka Teodora je rekla Vidi da nastavi, međutim, ona je izgubila nit, nije mogla da se seti gde je stala i molila da je pusti iz početka da krene. Teodora je to neumoljivo  odbila.

– Tako sam opet izgubila od Mihiza – sa smeškom će Vida. – Posle određenog vremena smo se sreli i pitala sam ga da li je znao „Korintsku Heteru“ napamet. Priznao mi je da nije.

– Karlovačka gimnazija je bila stecište i rasadnik. U goste su nam dolazili nekadšnji đaci, ali i oni koji to nisu bili, poput akademika Dejana Medakovića, Borislava Mihajlovića Mihiza, pijaniste Dušana Trbojevića, prevodioca i pesnika Borislava Radovića... Gimnazija i Sremski Karlovci su prednjačili u evropejstvu i multinacionalnom pogledu po znanju jezika i interesovanju za druge kulture. Divna je to škola bila. Na sreću, komunizam joj nije mnogo naudio.

Govoriti o Karlovačkoj gimnaziji, a ne pomenuti Sremske Karlovce gotovo je nemoguće. Četiri godine provedene tokom školovanja i svi kasniji dolasci duboko su se dojmili Vide Ognjenović koja je iz njih crpila inspiraciju za pisanje.

–  Sremski Karlovci su čudesan gradić, evropski u pravom smislu reči. Kad sam prvi put došla izgledalo mi je kao da sam u Dikensonovom romanu. Mali su, ali slojevit gradić. Nije mnogo rastao i razvijao se niti industrijalizovao. Pogodan geografski položaj omogućavao je da se do njega  lako stiže. Karlovci su bili stecište kulturnog sveta, koji je u njih dolazio da predaje i da uči. Mnogo Karlovčana se školovalo u Pešti i Beču, i vraćalo u svoj gradić koji nikad nije bio puka čaršija. Donosili su sa sobom nove  ideje, stranu štampu... Za mali grad kakvi su Karlovci toliki broj ljudi školovanih na inostranim univerzitetima je značio mnogo. Ti obrazovani ljudi činili su ih mnogo većim. Karlovci su bili nešto poput Hajdelberga i Kembriya, a Karlovačka gimnazija  centrala oko koje su se okupljali intelektualci. Nije teško bilo naći motiv za pisanje u njima, oni se prosto nameću kao mesto radnje za bilo koju pripovedačku storiju – rekla je Vida Ognjenović.

Zorica Milosavljević