КАД ОСНОВНА ЉУДСКА ПРАВА ПРОПАДНУ КРОЗ РУПУ У ПРАВНОМ СИСТЕМУ Ако неко не чује, не значи да не разуме

Особе с инвалидитетом су у већем ризику од дискриминације, каже се у извештају Повереника за равноправност и додаје да је прошле године овој институцији поднето 117 притужби због дискриминације на основу инвалидитета, што са 13,6 одсто чини четврти основ по учесталости навођења у притужбама.

Према подацима пописа из 2011. године, 571.780 грађана и грађанки идентификовано је као особе с инвалидитетом, што представља око осам одсто укупне популације. Међутим, овоме треба додати да је за 119.482 грађана статус инвалидитета непознат, што представља додатних 1,66 одсто укупне популације, и то већином жена, њих 58 одсто. Просечна старост особа са инвалидитетом је 67 година. То значи да је у пуном аутобусу градског превоза најмање десет особа с инвалидитетом и да претежно погледате у средовечне жене, оне које у том истом аутобусу обично стоје. Ево приче једне од њих.

Бригита Ћираковић глува је од рођења, али је то није спречило да заврши средњу школу, ради, оде у пензију, све време се успешно споразумевајући с околином. Јер, она одлично чита с усана и говором који је разумљив за чујуће, а ако негде запне, ту је мобилни телефон да откуца оно што хоће. То, међутим, није спречило кулске нотаре да одбију оверу купопродајног уговора у којем је она једна од потписница, наводећи да „неће да имају посла”.

Бригита и њена сестра продале су породичну кућу, састале се више пута с адвокатом особе која је ту кућу купила, средиле све потребне папире и остало је само да закажу код нотара њихову оверу.

Друштво као огледало

Однос према најслабијим појединцима у нашем друштву је показатељ укупног стања друштва. Развој друштва очитује се скретањем пажње на дискриминацију маргинализованих група, како бисмо сви заједно живели у бољем и сигурнијем друштву за све. Не заборавите, свако од нас може доћи у ситуацију да буде смештен на маргину, а од тога до дискриминације, ако се не потрудимо, мали је корак.

Када је нотар у Кули (име и презиме познато редакцији) погрешно чуо да је у питању глувонема особа (можда ни он не чује добро), одбио је да ради предмет, под изговором да страна (то јест Бригита) није обезбедила преводиоца.

Како каже њена ћерка Оливера, Бригити никад у животу није био потребан преводилац, јер је способна да комуницира, да разуме прочитано (завршила је редовну средњу школу и радила у редовној фирми, где је стекла пензију), није ни знала да би неко могао и да помисли да она нешто не разуме само зато што не чује.

Но, да се не би расправљали узалуд, потражили су помоћ другог нотара. После неког времена, успели су да нађу једног у Врбасу који је прихватио да овери тај купопродајни уговор. Међутим, кад су стигли, чекао их је шок: нотар је тражио од Бригитиног супруга личну карту и сагласност да је заступа, као да је особа с менталним сметњама или да јој је одузета пословна способност (супруг је такође глув, што нотар није знао, толико о способности да процени степен инвалидитета). На примедбу ћерке да је са Бригитом све у реду и да треба само да јој прочита уговор гледајући је у лице (а и не мора, може да јој га пружи, прочитаће га сама), адвокат је одговорио да мора да ангажује преводиоца на знаковни језик. У ситуацији у којој је боље да не истерујеш правду, већ да нађеш начин да скратиш свима муке, Оливера је махнула рукама.

„Све је било потпуно надреално. Мене никад нико није питао да ли сам при чистој свести, да ли разумем написано, да ли добро видим, на крају крајева, па и наочаре су инвалидско помагало”, прилично љутито прича Оливера. „Ако видите особу у колицима, да ли сумњате у његове интелектуалне способности? Да ли јој је уопште потребан преводилац кад је савршено способна да разуме шта неко говори, све док може да га гледа у усне?

„Глува особа која није у стању да се споразумева мора да има тумача за знаковни језик”, рекао нам је Михаило Гордић из Градске организације глувих Београда, која уз помоћ Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања од 2010 .године води Преводилачки сервис за српски знаковни језик. Овај сервис доступан је 24 сата, може да се оствари и преко видео позива, а потребно је заказивање, осим у хитним случајевима као што је, рецимо, пријем у болницу. Али, овде то није случај.

Јавне установе дужне су да обезбеде тумача знаковног језика. Пошто је њих веома мало (не рачунамо особе попут Оливере које знају знаковни језик, али без сертификата), у таквим случајевима ускаче Градска организација глувих и тако се превазилази овај проблем. Но, ово није јавна установа, а и наша јунакиња у стању је да се споразумева и да разуме шта јој се говори.

„Проблем, лежи у тумачењу правила”, каже правница Виолета Стаменковић, која се бави пословима медијације у споровима. „Невоља је у томе што колега не познаје добро проблематику особа с инвалидитетом те није сигуран да ли је особа која не чује у стању да разуме све што он изговори. Зато је за многе сигурније да затраже присуство тумача за знаковни језик или да, нажалост, одбију да овере уговор, у страху да може да буде рушљив. Осим тога, рупа у закону ставила је нотаре пред задатак који не могу да испуне: они морају да процене да ли је особа способна да разуме садржај уговора, а они за то немају ни знања ни способности.

„И ту смо”, каже Виолета, „упали у правни процеп, пошто од адвоката или нотара зависи да ли ће од странке тражити да обезбеди тумача или не. А то глува особа не зна све док не дође у ситуацију да неко себи да за право да слободно тумачи степен њеног инвалидитета и ускрати јој људска и грађанска права. И да, то је управо суштина дискриминације, каже Повереник за равноправност. Најједноставније речено, дискриминација је неједнако поступање према особи или некој групи на основу неког њиховог личног својства, што за последицу има неједнакост у шансама да остваре Уставом и законом загарантована права. То је неједнако третирање, искључивање, односно довођење у подређен положај појединаца или група људи који се налазе у истој, сличној или упоредивој ситуацији”.

Да Бригита није позвала ћерку, овај уговор не би био потписан све док се не обезбеди тумач, иако у суштини није био потребан.

Оно што је потребно је подизање свести о различитим степенима инвалидитета и начинима на који се неке ситуације могу превазићи уз мало добре воље.

Бригита је успешно прочитала с усана врбаског нотара цео садржај купопродајног уговора, али је остао горак укус у устима дискриминисане грађанке која је, када је требало да допринесе систему, посматрана као редован члан заједнице, али је дискриминисана када је требало да оствари основно право располагања својом имовином.

И. Радоичић