KAD OSNOVNA LJUDSKA PRAVA PROPADNU KROZ RUPU U PRAVNOM SISTEMU Ako neko ne čuje, ne znači da ne razume

Osobe s invaliditetom su u većem riziku od diskriminacije, kaže se u izveštaju Poverenika za ravnopravnost i dodaje da je prošle godine ovoj instituciji podneto 117 pritužbi zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta, što sa 13,6 odsto čini četvrti osnov po učestalosti navođenja u pritužbama.

Prema podacima popisa iz 2011. godine, 571.780 građana i građanki identifikovano je kao osobe s invaliditetom, što predstavlja oko osam odsto ukupne populacije. Međutim, ovome treba dodati da je za 119.482 građana status invaliditeta nepoznat, što predstavlja dodatnih 1,66 odsto ukupne populacije, i to većinom žena, njih 58 odsto. Prosečna starost osoba sa invaliditetom je 67 godina. To znači da je u punom autobusu gradskog prevoza najmanje deset osoba s invaliditetom i da pretežno pogledate u sredovečne žene, one koje u tom istom autobusu obično stoje. Evo priče jedne od njih.

Brigita Ćiraković gluva je od rođenja, ali je to nije sprečilo da završi srednju školu, radi, ode u penziju, sve vreme se uspešno sporazumevajući s okolinom. Jer, ona odlično čita s usana i govorom koji je razumljiv za čujuće, a ako negde zapne, tu je mobilni telefon da otkuca ono što hoće. To, međutim, nije sprečilo kulske notare da odbiju overu kupoprodajnog ugovora u kojem je ona jedna od potpisnica, navodeći da „neće da imaju posla”.

Brigita i njena sestra prodale su porodičnu kuću, sastale se više puta s advokatom osobe koja je tu kuću kupila, sredile sve potrebne papire i ostalo je samo da zakažu kod notara njihovu overu.

Društvo kao ogledalo

Odnos prema najslabijim pojedincima u našem društvu je pokazatelj ukupnog stanja društva. Razvoj društva očituje se skretanjem pažnje na diskriminaciju marginalizovanih grupa, kako bismo svi zajedno živeli u boljem i sigurnijem društvu za sve. Ne zaboravite, svako od nas može doći u situaciju da bude smešten na marginu, a od toga do diskriminacije, ako se ne potrudimo, mali je korak.

Kada je notar u Kuli (ime i prezime poznato redakciji) pogrešno čuo da je u pitanju gluvonema osoba (možda ni on ne čuje dobro), odbio je da radi predmet, pod izgovorom da strana (to jest Brigita) nije obezbedila prevodioca.

Kako kaže njena ćerka Olivera, Brigiti nikad u životu nije bio potreban prevodilac, jer je sposobna da komunicira, da razume pročitano (završila je redovnu srednju školu i radila u redovnoj firmi, gde je stekla penziju), nije ni znala da bi neko mogao i da pomisli da ona nešto ne razume samo zato što ne čuje.

No, da se ne bi raspravljali uzalud, potražili su pomoć drugog notara. Posle nekog vremena, uspeli su da nađu jednog u Vrbasu koji je prihvatio da overi taj kupoprodajni ugovor. Međutim, kad su stigli, čekao ih je šok: notar je tražio od Brigitinog supruga ličnu kartu i saglasnost da je zastupa, kao da je osoba s mentalnim smetnjama ili da joj je oduzeta poslovna sposobnost (suprug je takođe gluv, što notar nije znao, toliko o sposobnosti da proceni stepen invaliditeta). Na primedbu ćerke da je sa Brigitom sve u redu i da treba samo da joj pročita ugovor gledajući je u lice (a i ne mora, može da joj ga pruži, pročitaće ga sama), advokat je odgovorio da mora da angažuje prevodioca na znakovni jezik. U situaciji u kojoj je bolje da ne isteruješ pravdu, već da nađeš način da skratiš svima muke, Olivera je mahnula rukama.

„Sve je bilo potpuno nadrealno. Mene nikad niko nije pitao da li sam pri čistoj svesti, da li razumem napisano, da li dobro vidim, na kraju krajeva, pa i naočare su invalidsko pomagalo”, prilično ljutito priča Olivera. „Ako vidite osobu u kolicima, da li sumnjate u njegove intelektualne sposobnosti? Da li joj je uopšte potreban prevodilac kad je savršeno sposobna da razume šta neko govori, sve dok može da ga gleda u usne?

„Gluva osoba koja nije u stanju da se sporazumeva mora da ima tumača za znakovni jezik”, rekao nam je Mihailo Gordić iz Gradske organizacije gluvih Beograda, koja uz pomoć Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja od 2010 .godine vodi Prevodilački servis za srpski znakovni jezik. Ovaj servis dostupan je 24 sata, može da se ostvari i preko video poziva, a potrebno je zakazivanje, osim u hitnim slučajevima kao što je, recimo, prijem u bolnicu. Ali, ovde to nije slučaj.

Javne ustanove dužne su da obezbede tumača znakovnog jezika. Pošto je njih veoma malo (ne računamo osobe poput Olivere koje znaju znakovni jezik, ali bez sertifikata), u takvim slučajevima uskače Gradska organizacija gluvih i tako se prevazilazi ovaj problem. No, ovo nije javna ustanova, a i naša junakinja u stanju je da se sporazumeva i da razume šta joj se govori.

„Problem, leži u tumačenju pravila”, kaže pravnica Violeta Stamenković, koja se bavi poslovima medijacije u sporovima. „Nevolja je u tome što kolega ne poznaje dobro problematiku osoba s invaliditetom te nije siguran da li je osoba koja ne čuje u stanju da razume sve što on izgovori. Zato je za mnoge sigurnije da zatraže prisustvo tumača za znakovni jezik ili da, nažalost, odbiju da overe ugovor, u strahu da može da bude rušljiv. Osim toga, rupa u zakonu stavila je notare pred zadatak koji ne mogu da ispune: oni moraju da procene da li je osoba sposobna da razume sadržaj ugovora, a oni za to nemaju ni znanja ni sposobnosti.

„I tu smo”, kaže Violeta, „upali u pravni procep, pošto od advokata ili notara zavisi da li će od stranke tražiti da obezbedi tumača ili ne. A to gluva osoba ne zna sve dok ne dođe u situaciju da neko sebi da za pravo da slobodno tumači stepen njenog invaliditeta i uskrati joj ljudska i građanska prava. I da, to je upravo suština diskriminacije, kaže Poverenik za ravnopravnost. Najjednostavnije rečeno, diskriminacija je nejednako postupanje prema osobi ili nekoj grupi na osnovu nekog njihovog ličnog svojstva, što za posledicu ima nejednakost u šansama da ostvare Ustavom i zakonom zagarantovana prava. To je nejednako tretiranje, isključivanje, odnosno dovođenje u podređen položaj pojedinaca ili grupa ljudi koji se nalaze u istoj, sličnoj ili uporedivoj situaciji”.

Da Brigita nije pozvala ćerku, ovaj ugovor ne bi bio potpisan sve dok se ne obezbedi tumač, iako u suštini nije bio potreban.

Ono što je potrebno je podizanje svesti o različitim stepenima invaliditeta i načinima na koji se neke situacije mogu prevazići uz malo dobre volje.

Brigita je uspešno pročitala s usana vrbaskog notara ceo sadržaj kupoprodajnog ugovora, ali je ostao gorak ukus u ustima diskriminisane građanke koja je, kada je trebalo da doprinese sistemu, posmatrana kao redovan član zajednice, ali je diskriminisana kada je trebalo da ostvari osnovno pravo raspolaganja svojom imovinom.

I. Radoičić