КАД МАМА СТУДИРА: Жонглирање пеленама и скриптама

Према веб-порталу „Академска беба”, гинеколошкој служби Завода за здравствену заштиту студената Нови Сад јави се у просеку 150 трудница током годину дана.

– Не мислим да студенткиње баш планирају трудноћу, али уколико се одлуче на то, не би требало да се плаше – сматра Новосађанка Јелена Павков (1992) из Високе школе струковних студија за образовање васпитача, која то потврђује и сопственим примером, будући да чека трећу бебу. – Осим што код нас има доста старијих академаца, међу њима предњаче девојке, па труднице на нашем факултету нису реткост. Професори су пуни разумевања и толерантни у погледу предиспитних обавеза, а лако се можемо договорити и како да надокнадимо изгубљене бодове, уколико има потребе за тим. Студентска амбуланта је такође за сваку препоруку.

Кад је први пут сазнала да је трудна, Јелену је дочекала подршка већине, мада осуђујућа и иритантна питања „како планираш да завршиш факултет уз бебу” нису била ретка. Са трећом приновом на путу околина је већ била негативнија, али на све се човек навикне, каже она помирљиво. Највећа бољка младих родитеља је одлазак на предавања кад закаже „бака сервис”.

– У том случају, боље паузирати годину, надати се месту у предшколској установи и завршити студије полако, без већих нервирања. Родитељи нам припомогну око чувања деце колико могу јер су и они запослени. Најстарију ћерку смо успели да упишемо у вртић, друга је већ две године на листи чекања, а за најмлађу ћу одмах конкурисати, без обзира на то што кажу да трећем детету он аутоматски следује. О субвенцији и не размишљамо јер је то за нас превелик трошак. Најтеже од свега ми пада што живимо као подстанари, па обоје морамо да радимо – признаје уз опаску да буџет допуњује часовима гимнастике за најмлађе.

Организација је, тврди, кључ свега, па када је добра, све некако уиграно тече. Деца су, каже, такође од велике помоћи, брину једна о другој и једва чекају секу.

– Пошто много времена проводим сама са њима, трудим се да их осамосталим колико је то могуће за њихове три и по, односно две године – додаје. – Знају саме да спреме шта ће обући, расклоне за собом, покупе прљав веш, ставе га у машину, додају ми да га раширим и отимају се која ће прва усисивати, мада се више играју, али то је добар почетак. Ако треба да учим, „уче” и оне. Млађа црта, боји или чита књиге и прича приче, а друга има збирку заврзлама са свакаквим задацима па јој је интересантно. Кад им пажња попусти, следи мали предах уз ужину, па пластелин, којим су у стању да се играју сатима, а док спавају, имам времена да се преслишам.

Сада дипломирана новинарка и тазе дипломирани мастер учитељ, Маријана Грмуша (1994) сазнала је да ће постати мајка на трећој години студија на Филозофском факултету. Поред огромне среће која је обузела и њу и партнера, уследила је паника.

– Желела сам да будем најбоља мајка на свету, али и да наставим школовање – признаје Маријана, која је и тада живела на релацији Нови Сад – Врбас. – Веровала сам да та два „задатка” могу успешно да се изврше уколико будем направила прави корак. Када сам била сигурна да се са здравствене стране све одвија како треба, одлучила сам да разговарам са менторком године о својој ситуацији. У договору са њом и са свим професорима на факултету, целе године сам свакодневно ишла на предавања, редовно давала испите и успешно завршила исту у првом року. С обзиром на то да ми је термин порођаја био заказан у новембру, подразумевало се да четврту годину нећу моћи редовно похађати. Одлучила сам да напишем молбу Већу факултета, у којој сам тражила да будем ослобођена предавања, јер никако нисам желела да замрзнем годину. Пошто је молба прихваћена, на четврту годину уписала сам се као редован студент на буџету, све предиспитне обавезе извршавала код куће и радове слала мејлом, а испите положила већ у јануару. Иста ситуација је била и у другом семестру. Уз велику подршку породице, пријатеља и професора, иако неиспавана, успела сам да дипломирам прва у генерацији, са просеком изнад девет. У октобру исте године конкурисала сам на сомборском Педагошком факултету, знајући да ме чека и полагање диференцијалних испита.

Тврди да ниједан дан није био миран, а учење у тандему са ћерком, у одсуству супруга који је због посла углавном на путу, често би се завршило иновативним „илустровањем” уџбеника. После доручка следило је „бежање” од детета у бибилиотеку, затим „бежање” из библитеке кући, без запостављања иједног сегмента свог живота. Тренутно се одмара, надокнађујући све време које није провела са ћерком Машом, а у плану су јој и докторске студије. Сматра да одгађање мајчинства због каријере није решење.

– Није никако лако бити мајка студенткиња, али све се може ако имате јаку вољу, жељу за успехом, добру организацију и мотивацију – додаје. –Сматрам да би свака образовна установа требало да се позабави и тим питањем. Не би било лоше када би се у оквиру њих основала удружења где би се младе маме и трудне девојке осећале добродошло, где би долазиле на шољицу пријатног разговора, па и добиле савет лекара опште праксе, а јаслице би биле прави спас када маме дођу да полажу испите.

Слађана Милачић