ЈУТРО НАКОН "РИБНИКАРА" КРИСТИНА ЈЕ НАПИСАЛА САСТАВ ПОСВЕЋЕН УБИЈЕНОЈ ДЕЦИ, А УВЕЧЕ ЈЕ УБИЈЕНА: Детету су потребни отац и мајка да разговарају са њим, не скуп телефон и гардероба да би имало леп живот
Текст који је Кристина писала објављен је на сајту Удружења новинара Србије, а ми га преносимо у целости
Урош Блажић током ноћи 4. маја починио је стравичан масакр у Малом Орашју и Дубони, када је убио деветоро, а ранио 13 људи. Најмлађа жртва имала је 14 година, док је најстарија имала 25.
Међу онима чије срце је те кобне вечери престало да куца били су и брат и сестра Милан и Кристина Панић, а састав који је ова девојчица писала јутро пре него што је убијена оставља без речи.
Текст који је Кристина писала објављен је на сајту Удружења новинара Србије, а ми га преносимо у целости:
У каквом друштву живимо?
Када останеш сам, оставиш телефон, угасиш телевизор и све друго што ти одвлачи пажњу са стране, да ли се икада запиташ у каквом друштву живиш? Ко су ти узори? Ко је човек који ти одвлачи пажњу? Да ли је све што ти је смешно и занимљиво заиста тако?
Имам још много питања, али на сва та моја питања, твој одговор је вероватно: ”Не знам”, или имаш блед поглед као да не видиш ништа лоше у томе. И свима нам је тако док се неко зло не догоди. Тада сви видимо грешку и знамо да уперимо прст у некога, а заправо смо сви криви.
Када се много тога накупи, негде мора да пукне, једноставно речено, нека кап је морала прелити чашу. Родитељи данас због каријере запостављају децу, битније им је да имају кућу на три спрата и луксузан живот уместо добро васпитаног детета. И стално се провлачи изговор: „Морам да обезбедим детету све”.
Не, детету су потребни отац и мајка који ће да разговарају са њим о свему. Не треба му скуп телефон и гардероба да би имало леп живот. Деца у Африци без свега тога срећни живе. Данашњој деци нема ко да угаси телевизор или телефон када гледа филмове и серије у којима се промовишу алкохолизам, наркоманија, криминал и неморал.
Зато и пропадамо као друштво, јер нам деца у свему томе виде узор. До јуче смо школу гледали као најбезбеднију установу за дете, а већ данас са страхом шаљемо дете у исту. Неко је јуче после школе планирао породични ручак, неко да учи географију да поправи оцену, неко да одигра утакмицу са другарима… А неко је желео да своје дете сачека испред школе, загрли и пољуби, а није и више никад неће. Сваки тренутак са њима је постао само успомена на ту децу.
Саша и Зорица Панић, родитељи убијених Кристине и Милана, проживели су дан који ниједан родитељ не би требало да доживи
Верујем да су туга и бол породица преминулих ђака огромни, и никада не бих желела да ту бол у свом животу осетим. Са децом треба разговарати! Ниједна казна неће моћи да врати родитељима ову јадну децу која су, ни крива ни дужна, настрадала. Коста је пример запостављеног детета. Родитељи, интернет, друштвене мреже, ђаци у школи… Свачија је кривица. Свако је имао утицај на ово дете које је починило овај монструозан злочин. Ово је знак да треба да се пробудимо, јер је ово само почетак катастрофе ако се нешто не предузме. Србија данас плаче, осам анђела нас је напустило јер се нисмо пробудили на време.
Саша и Зорица Панић, родитељи убијених Кристине и Милана, доживели су дан који ниједан родитељ не би требало да доживи. На дан када је Милан требало да прослави свој 23. рођендан у весељу са својима, кућа Панића била је тиха, испуњена болним сећањима и недостајањем.
- Данас је твој рођендан, сине мој, а тебе нема да ти честитам. Нема ни Кике, да ти сто пута на дан честитамо, повучемо за уши и певамо ти песму за рођендан, твоја мајка, ја и Кика, и тако цео дан - написао је Саша на друштвеним мрежама уочи рођендана свог покојног сина.
Обележена годишњица страдања, на малим екранима мрак
Годишњица језивог масакра код Младеновца обележена је 4. маја
Годишњица језивог масакра код Младеновца обележена је 4. маја, а у част жртвама емитован је документарац "Небеска дружина". Наратор је о сваком настрадалом у масакру код Младеновца испричао причу која је била пропраћена фотографијама. На место трагедије тог дана стигли су и родитељи убијене деце у ОШ "Владислав Рибникар" како би једни другима пружили неопходну подршку у најтежим тренуцима.
