Јапански феномени: Породице и партнери на изнајмљивање
Крајем прошле године у једном од најгледанијих америчких ток шоуа који води Конан О’Брајен, појавио се скеч у ком је водитељ на једно поподне изнајмио породицу у Јапану. Забавни прилог у ком Конан бауља по Токију и глупира се са рентираном породицом изазвао је тако велику пажњу публике да га је досад само на Јутјубу погледало скоро пет милиона људи.
Цака је само у томе што је кратки “скеч”, иако духовит, заправо пре врста репортаже пошто приказује фирму која заиста постоји у Јапану и изнајмљује чланове породице по потреби.
Иако звучи као шала, у питању сасвим је озбиљан бизнис у ком је могуће зарадити и те како озбиљне новце. У разговору за Јутјуб канал „Асиан Boss“ Јуићи Иши, власник “Family Романце”, токијске фирме за рентирање породица коју је Конан прославио, открио је да његова компанија има више од 2000 запослених. Међу њима се налазе бројни кандидати које је могуће изнајмити као лажне очеве, мајке, децу, момке и девојке, веренике, па чак и младе и младожење.
Иши, који и сам себе повремено „рентира“ као мужа или момка, тврди да је дошао на идеју да отвори фирму када његова другарица није могла да упише дете у вртић јер је била самохрана мајка. По Ишију, једино логично решење је било да млада жена изнајми неког ко ће јој глумити преко потребног лажног супруга на пријемном разговору за вртић. Ни друге приче из агенције нису мање бизарне; од младе која је изнајмила младожењу да би га показала родитељима јер је прави био превише истетовиран, преко девојчице којој је сам Иши девет године глумио одсутног оца, до трагичне приче о жени која је изнајмила бебу да је покаже умирућем оцу, пошто није смела да му призна да је изгубила старатељство над сопственим дететом.
Изнајмљивање једног члана кошта 180 долара за четири сата, а сваки додатни сат се наплаћује још 45 долара. У Ишијевој фирми дозвољено је само руковање и евентуално грљење са изнајмљеним члановима породице.
Тек нешто мало интимнији угођај могућ је за оне који љубав траже у бројним “хосуто” (од енгл. речи хост, домаћин) кафеима широм земље у којима са гостима сто деле домаћице спремне за разговор, опуштено флертовање и пиће. Хосуто кафићи постоје и за мушкарце и жене, а у многима је могуће из каталога са фотографијама изабрати оног домаћина ког желите.
Меланхолија отуђености јапанске омладине којој су овакве ствари нормалне, сјајно је дочарана у документарном филму Џејка Кленела “The Греат Happiness Space: Тале оф ан Осака Лове Thief” из 2006. (“Простор велике среће: Прича о осачком крадљивцу љубави”) који је пре десетак година први пут Западу показао беду и сјај живота мушких гејша који забављају жене у Јапану.
Строго јапанско друштво у ком је на првом месту пристојно понашање у ком појединац не треба да се понаша превише индивидуалистички, да не прави невоље, и не одудара (у духу јапанске пословице „ексер који штрчи биће закуцан“) често поставља немогуће захтеве за појединца који је превише под стресом, преоптерећен послом, и лишен било какве могућности да се жали.
Иако је оваква атмосфера идеална за посао, у свакодневном животу, све већи број Јапанаца има проблема са остваривањем љубавних веза, па и са одржавањем оних већ постојећих, због све већег отуђивања.
Јапански језик чак има речи за ту врсту понашања: honnе (“истинити звук”) означава оно што човек заиста жели и осећа, насупрот речи “татемае” која означава оно што је “испред”, односно фасаду која се поставља за друге људе. Једно од многих (поједностављених, свакако) објашњења оваквог односа према животу је и чињеница да велики број људи живи на пропорционално малом и изолованом простору, те да је избегавање конфликата историјски и културолошки увек био приоритет у Јапану.
Настасја Писарев
