Japanski fenomeni: Porodice i partneri na iznajmljivanje
Krajem prošle godine u jednom od najgledanijih američkih tok šoua koji vodi Konan O’Brajen, pojavio se skeč u kom je voditelj na jedno popodne iznajmio porodicu u Japanu. Zabavni prilog u kom Konan baulja po Tokiju i glupira se sa rentiranom porodicom izazvao je tako veliku pažnju publike da ga je dosad samo na Jutjubu pogledalo skoro pet miliona ljudi.
Caka je samo u tome što je kratki “skeč”, iako duhovit, zapravo pre vrsta reportaže pošto prikazuje firmu koja zaista postoji u Japanu i iznajmljuje članove porodice po potrebi.
Iako zvuči kao šala, u pitanju sasvim je ozbiljan biznis u kom je moguće zaraditi i te kako ozbiljne novce. U razgovoru za Jutjub kanal „Asian Boss“ Juići Iši, vlasnik “Family Romance”, tokijske firme za rentiranje porodica koju je Konan proslavio, otkrio je da njegova kompanija ima više od 2000 zaposlenih. Među njima se nalaze brojni kandidati koje je moguće iznajmiti kao lažne očeve, majke, decu, momke i devojke, verenike, pa čak i mlade i mladoženje.
Iši, koji i sam sebe povremeno „rentira“ kao muža ili momka, tvrdi da je došao na ideju da otvori firmu kada njegova drugarica nije mogla da upiše dete u vrtić jer je bila samohrana majka. Po Išiju, jedino logično rešenje je bilo da mlada žena iznajmi nekog ko će joj glumiti preko potrebnog lažnog supruga na prijemnom razgovoru za vrtić. Ni druge priče iz agencije nisu manje bizarne; od mlade koja je iznajmila mladoženju da bi ga pokazala roditeljima jer je pravi bio previše istetoviran, preko devojčice kojoj je sam Iši devet godine glumio odsutnog oca, do tragične priče o ženi koja je iznajmila bebu da je pokaže umirućem ocu, pošto nije smela da mu prizna da je izgubila starateljstvo nad sopstvenim detetom.
Iznajmljivanje jednog člana košta 180 dolara za četiri sata, a svaki dodatni sat se naplaćuje još 45 dolara. U Išijevoj firmi dozvoljeno je samo rukovanje i eventualno grljenje sa iznajmljenim članovima porodice.
Tek nešto malo intimniji ugođaj moguć je za one koji ljubav traže u brojnim “hosuto” (od engl. reči host, domaćin) kafeima širom zemlje u kojima sa gostima sto dele domaćice spremne za razgovor, opušteno flertovanje i piće. Hosuto kafići postoje i za muškarce i žene, a u mnogima je moguće iz kataloga sa fotografijama izabrati onog domaćina kog želite.
Melanholija otuđenosti japanske omladine kojoj su ovakve stvari normalne, sjajno je dočarana u dokumentarnom filmu Džejka Klenela “The Great Happiness Space: Tale of an Osaka Love Thief” iz 2006. (“Prostor velike sreće: Priča o osačkom kradljivcu ljubavi”) koji je pre desetak godina prvi put Zapadu pokazao bedu i sjaj života muških gejša koji zabavljaju žene u Japanu.
Strogo japansko društvo u kom je na prvom mestu pristojno ponašanje u kom pojedinac ne treba da se ponaša previše individualistički, da ne pravi nevolje, i ne odudara (u duhu japanske poslovice „ekser koji štrči biće zakucan“) često postavlja nemoguće zahteve za pojedinca koji je previše pod stresom, preopterećen poslom, i lišen bilo kakve mogućnosti da se žali.
Iako je ovakva atmosfera idealna za posao, u svakodnevnom životu, sve veći broj Japanaca ima problema sa ostvarivanjem ljubavnih veza, pa i sa održavanjem onih već postojećih, zbog sve većeg otuđivanja.
Japanski jezik čak ima reči za tu vrstu ponašanja: honne (“istiniti zvuk”) označava ono što čovek zaista želi i oseća, nasuprot reči “tatemae” koja označava ono što je “ispred”, odnosno fasadu koja se postavlja za druge ljude. Jedno od mnogih (pojednostavljenih, svakako) objašnjenja ovakvog odnosa prema životu je i činjenica da veliki broj ljudi živi na proporcionalno malom i izolovanom prostoru, te da je izbegavanje konflikata istorijski i kulturološki uvek bio prioritet u Japanu.
Nastasja Pisarev
