Инострани чланови САНУ: Толстој, Дворжак и Хаберманс у нашем друштву одабраних

С друге стране, већина чланова нашег најелитнијег научног друштва настоји да резултате својих трагања открије најширој публици или да, како се често каже, њихово дело има “ођек у јавности“. Овде не изостају ни они који своја открића постижу у ужим областима диференцираних и високоспецијализованих наука где најчешће уски круг посвећених разуме и цени оно што ураде.

У једној од најстаријих и највиђенијих истраживачких и културних институција каква је Српска академија наука и уметности (САНУ), данас статус “бесмртника“ има нешто мање од 130 изабраних личности. Поред ранга редовних и дописних чланова, постоје и многи изузетни ствараоци у статусу иностраних, као и они “ван радног састава“. Инострани чланови установљени су Законом о Српској академији наука и уметности, тек 1960. године. Међутим, чланови из иностранства бирани до те године, имали су раније статус дописних, односно редовних чланова Академије.

Подсећамо, овом приликом, ко су били чланови Српског ученог друштва, Друштва српске словесности, Српске краљевске академије, Српске академије наука и Српске академије наука и уметности (САНУ), из других култура, наука и земаља у протеклих 177 година. Заборавља се да су то били, а и данас су, многи познати научни и културни ствараоци из целог света. Међу иностраним члановима свакако треба поменути славног књижевника Виктора Игоа. Ту је и чувени чешки композитор Антоњин Дворжак, аутор девет симфонија и десет словенских игара, примљен у нашу Академију још 1888. године.

Члан САНУ је и знаменити енглески композитор Bеnyamin Бритн, аутор великих дела као што су опера “Питер Грајмс“, затим “Ратног реквијема“, “Сна летње ноћи“, “Окретаја завртња“. Међу иностраним члановима свакако треба поменути и чувене византологе - Шарла Дила, Габријела Мијеа и Андре Грабара, истраживаче средњовековних споменика на простору Србије и Македоније, као и професоре и менторе нашим историчарима и историчарима уметности који су се усавршавали у Француској. Кад је реч о легендарним историчарима не би се смео изоставити и Фернан Бродел, један од најбољих проучавалаца прошлости Медитерана и члан САНУ од 1965. године.

У ред славних писаца, иностраних чланова наше Академије неизоставно треба поменути Лава Толстоја, као и Јакоба Грима (превео српске народне песме, и уз брата Вилхелма имао битан удео у изради збирке прича „Дечје и домаће бајке” или Бајке браће Грим), Хенрика Сјенкјевича (“Огњем и мачем“, “Кво вадис“, “Кроз пустињу и прашуму“), Александра Солжењицина, Чеслава Милоша, Владимира Војновича (“Живот и прикљученија војника Ивана Чонкина“), Харолда Пинтера (драме “Нови светски поредак“ и “Пепео пепелу“), Роналда Харвуда (позоришни комади “Гардеробер“, “На чијој страни“), Ђерђа Конрада, Петера Хандкеа.

Међу иностраним члановима Академије, не треба заборавити хемичара и творца периодног система елемената Димитрија Мендељејева, славне композиторе Дмитрија Шостаковича и Арво Перта, писца и теоретичара уметности Андреа Малроа, затим Жана Касуа, филолога Андре Мазона, историчаре Леополда Ранкеа, Димитрија Оболенског и Жан-Пол Бледа (биографије “Франц Јозеф“ и “Франц Фердинанд“), археолога сер Артура Еванса, социолога и државника Вилијама Гледстона, као и филозофе Јиргена Хабермаса и Ноама Чомског.

Међу иностраним члановима САНУ, личност Андре Малроа има посебан значај. Он је одиграо кључну улогу у организовању изложбе “Уметност на тлу Југославије” одржане 1950. у париској Палати Шајо. Изражавајући нескривено одушевљење фрескама Сопоћана, Малро је том приликом изјавио „да узвишенијег и лепшег сликарства Европа није имала у периоду пре Ђота”. Општина Цетиње је 1968. донела одлуку о подизању маузолеја на Ловћену према Мештровићевом пројекту. Реагујући на овај бирократски акт, историчар уметности Лазар Трифуновић иницирао је јавну полемику, објавивши врло провокативан текст о “асирско-вавилонском решењу” чувеног југословенског вајара.

Страна штампа пажљиво је пратила овај догађај, а подршку очувању капеле на Ловћену дали су и Андре Малро, Габријел Марсел, Жан Касу и други стручњаци и уметници светског гласа. Када је Сорбона упутила апел француским писцима и интелектуалцима да дају лични допринос богаћењу фондова Народне библиотеке Србије, разорене у немачком бомардовању 1941. године, Малро се одазвао тако што је библиотеци послао рукопис своје књиге “Глава од вулканског стакла” (објављена 1974. и посвећена Пикасу).

Међу иностраним члановима наше Академије који су дали велики допринос у домену сликарства, скулптуре и архитектуре, посебно се издвајају архитекте Теофил Ханзен, Арне Јакобсен и Борис Подрека (архитекта из Беча, рођен у Београду). Последњих деценија 19. и почетком 20. века, Ханзенов утицај приметан је и у српској архитектури. Градитељско обележје овог данског архитекте везаног за Беч, уочава се у делима његових студената - Светозара Ивачковића, Јована Илкића, Душана Живановића и Владимира Николића.

Тако су Преображењска црква у Панчеву и Харишева капела на гробљу у Земуну, рађене по пројекту Ивачковића, конципиране под утицајем Ханзенове византијске архитектуре. Опонашање стила свог професора, резултирало је и предлогом Ивачковића да сам Ханзен постане члан српске Академије (тада Српско учено друштво). Постулате овог угледног архитекте, примењивали су на својим објетима и Јован Илкић (црква у Параћину), Душан Живановић (црква у Крушевцу) и Владимир Николић (капела Св. Катарине у Ср. Карловцима, владичански двор у Новом Саду).

Синиша Ковачевић