Индијски уметник једва добио визу да дође на своју изложбу
– Сусрет с Јасмином Диклић, керамичарком из Новог Сада, први је мој контакт са Србијом. Био сам на много ликовних колонија и излагао у Пољској, Британији, Шри Ланки, Јужној Кореји, Бутану, Непалу, Кини, на Тајвану, у Шпанији чак три пута самостално, са ствараоцима из целог света три месеца радио у Јапану, а баш долазим с интернационалног фестивала у Тајланду, где су били креативни људи из Америке, Немачке, Италије, Вијетнама, Индије, Пољске, Мексика.
Свуда сам путовао без проблема, али за српску визу, први пут у животу тражено ми је позивно писмо. Добио сам три гаранције пријатеља, купио повратну авионску карту, договорио изложбе у Шапцу и Новом Саду и умало да останем код куће. Огромна неизвесност, дан пред полазак нема дозволе а нисам разумео зашто – узбуђено прича свестрани уметник и грађанин света Сирај Саксена, кога сврставају међу најталентованије ствараоце Индије.
Његови радови су у галеријама широм Азије и домовима поштовалаца лепог од Аустралије до Француске.
Јасмина је безброј пута звала МУП и добијала одговор: „Имамо веома много посла и не стижемо”. Објашњавала је да уметник планира посету нашој земљи од шест недеља, где га чекају, и после 15. позива, рекли су: „Па, добро”. Послали су мејл нашој амбасади у Делхију и Сирај у последњи час доби визу. А Јасмина је три пут била у Индији и сваки пут визу добијала лако, за дан. Грађани Србије могу остати три месеца, ако желе дуже, морају изаћи из Индије, на граници опет тражити визу, добити је и одмах се вратити.
– Колико сам изненађен компликованоћшу визног режима, толико сам одушевљен лепотом земље и гостољубљем људи Србије – наглашава Сирај. – Не могу рећи да је знам, али још је теже упознати моју Индију огромну, кажу мистичну и пуну контраста. Индија и Србија се разликују по архитектури, култури, храни, историји. Прија ми што нас везује санскрит, стари језик, индоевропски. Рецимо, ми се блиској особи обраћамо с Прија, а постоји и такво име. Овде се каже да прија „чашица разговора”, а мајке супружника једна су другој прије. Пријатно се осећам што нас Прија везује, као што ми пријају мисли Васка Попе, кога сам читао у преводу на енглески.
У каталогу за новосадску изложбу „Сингулар и Плурал”, познати индијски историчар уметности Ашок Вајпеј цитирао је стихове из циклуса песама „Далеко у нама”: „Улице твојих погледа немају краја, ласте из твојих зеница на југ се не селе, на небу твојих речи сунце не залази”, и констатује да Попино небо заувек тражи Сирај, чије име значи светлост, а његова уметност „тежи да таму подучи да сија”. Инспирисан природом, он слика уљем на платну, папиру, огледалу и металу, користи лишће и парчиће тканине за колаже, а од глине ствара чудесне облике.
– Нови Сад је доста мањи од моје родне Индоре с два милиона житеља. Индија, друга по броју становника на свету, сваке године добије 15 милиона беба и да смањи наталитет, влада деценијама подстиче породице с највише два детета. Моја мама има пет сестара и четири брата, отац две сестре и три брата, а ја једног брата и само једног сина. Дали смо му божанско име Кунту. Како је држава прописала, у школу је пошао с пет година и сад је пети разред. Још није одлучио шта ће бити, а ја сам у његовом узрасту слутио да ми је уметност судбина. Ма колико чудно изгледа, али за почетак мог уметничког живота је заслужан очев посао официра. После рата с Пакистаном, по наговору деде, прешао је у мирнодопске, океанске воде, и био инжењер у транспортној компанији. Његова одсутност усмерила ме ка мајци и – кухињи. Имао сам спретне руке и радо помагао у прављењу индијских ђаконија, живописних боја и јарких укуса. С мамом сам уређивао кућу, учио да ткам и шијем, спознавши да све мора одисати складом и лепотом – прича Сирај.
Како додаје, пре 20 година, кад је одлучио да креира нови поетски крајолик, мама га је соколила и с 23 године постао је академски сликар.
– За мој уметнички пут нарочито је значајан гуру, духовни учитељ кога сам срео у тренутку кризе, кад није било купаца мојих радова. Пожалио сам се и он ми је дао енергију, објаснио како да се концентришем, будем јача личност и захвалим се богу. Имам неколико гуруа, за религију, уметност и технику. У Србији је то Јелена Бјелица, млада уметница која ми је помогла да штампам прву графику у животу. У свему налазим креативни садржај. У хинду језику то зовемо вана, што значи шума, која је састављена од пет елемената: земље, воде, ватре, ветра и неба – објашњава наш гост.
Иначе, у кастинском поретку породица Саксена је високо рангирана.
– Кастински систем је миленијумима чувао социјалну и економску структуру наше земље, па иако је формално укинут, у суштини још живимо одвојени – објашњава Сирај. – По крутим друштвеним правилима, моја бака, деда, родитељи, па и брат су у уговореном браку. Обичај је да ужа породица тражи снаху, пазећи на њено порекло, здравље и образовање. Обавезно се консултује астролог да утврди шта младенцима предвиђају звезде. У Индији је бесмислено питање како у брак без љубави јер сваки Индус зна да она у уговореном браку долази постепено.
Сирај, ипак, није пристао на конвенције, сам је одабрао супругу, уметницу Агеш Нар и планира да с њом дође у Нови Сад.
Јелена Стаменковић