ИГОР ЈУРИЋ Сви смо потенцијалне жртве

Како би се такви злочини смањили, односно како би се наша деца заштитила, Фондација је недавно, захваљујући иницијативи и потписима 160.000 грађана, успела да измени Кривични законик, што подразумева да, између осталог, силоватеље и убице деце чека доживотни затвор без могућности да се икада више нађу на слободи. Због свих подвига које је Игор Јурић успео да “изгура” протеклих пет година, као и због свих планова и циљева у будућности, више пута је добијао разна признања, а пре неколико дана му је уручено и Покрајинско признање из области људских и мањинских права “Људевит Митачек”. У разговору за „Дневник” говори о томе докле смо заиста стигли са променама, колико је и чије људско достојанство на цени, али и о томе колику одговорност имамо сви ми иако нисмо, макар не још увек, жртве.

- Велике промене су постигнуте и мислим да је то заиста у многоме Тијанина заслуга. Све се променило од Тијанине смрти и те трагедије која је заиста задесила целу Србију. Људи данас на другачији начин посматрају безбедност деце, данас можете о томе да причате, да читате више о педофилији и о сексуалном злостављању деце, о безбедности на интеренету, вршњачком насиљу... Јесу се неке ствари помериле, али ја стално говорим да то није довољно. Чека нас још много посла, али мислим да су границе померене и да су људи, самим потписивањем те иницијативе, схватили да морамо много да радимо на томе да, када причамо о нашој деци, безбедност буде већа – каже Јурић.

Због чега је било потребно толико времена да се одлучи да ли је све ово важно или не?

- Као друштво заиста тешко прихватамо неке промене, па чак и оне које су нам врло битне. Тако је било и у овој целој причи. И када сам први пут отишао у Министарство правде и разговарао о измени Кривичног законика, мислим да нису веровали да ћу бити толико упоран у томе и да ћу истрајати. Мислили су да је све почетна еуфорија и да ћу, кад видим колико је све компликовано, и одустати. Ја сам знао да нису у праву и да ћемо изгурати. Чекали смо прави моменат и дочекали смо. Криво ми је што после скупштинског усвајања Кривичног законика није могло одмах да се крене с применом, јер било је неколико случајева где су жртве била деца.

Свака промена има опречна мишљења, али колико, уопште, треба дискутовати о томе да ли је ово добра одлука или не?

- Са наше тачке гледишта, апсолутно не треба да се дискутује. Ми смо организација која се заиста бави људским правима и поштује их. Оно што је код нас мало предалеко отишло, то је да се данас више поштују људска права злочинаца него саме деце. Неколико пута сам нагласио да ниједна организација која се залаже за људска права није нас контактирала када је Тијана убијена, нико нам није понудио никакву подршку. Сматрам да нам је таква помоћ и те како важна. И то је ствар која мени смета. Чак и најокорелије убице треба да имају нека права, то се слажем, али хајде да видимо која су права жртава. Не могу да се сложим с тим да се о правима жртава довољно расправља. Где је право моје Тијане која је молила човека да је не убије пре него што је то урадио? То нико не спомиње...

Нови Сад као синоним за безбедност

Фондација „Тијана Јурић” за месец дана добиће своју прву адресу и то у Улици Драге Спасић 6 у Новом Саду. Просторије су добили од Града Новог Сада и идеја је да то буде кутак у ком ће се деца осећати безбедно и имати прилику да се некоме обрате у вези са проблемом који имају.

- Нама се деца јављају јер имају поверења у нас. Они мене не доживљавају као Игора Јурића, већ као Тијаниног оца јер се поистовећују са њом - наводи оснивач Фондације. - Сваке недеље одем у неко мање место у Србији и у сваком се појави бар једна жена и једно дете који кажу да их неко из блиске околине сексуално злоставља.

Потписници иницијативе, који су се жалили Уставном суду на увођењу казне доживотног затвора за убице деце, навели су да „у друштву у којем постоји владавина права, ниједан грађанин не сме бити лишен људског достојанства”.

- То је оно о чему смо управо говорили. Од момента када нам се десила трагедија, две ствари сам тешко преживео. Прва је потрага за Тијаном, тих 13 дана били су прави пакао. Друга ствар, гледајући фотографије како је Тијана убијена, читајући изјаву убице шта је он разговарао са мојом Тијаном, где сам је препознао у неким реченицама у том најгорем страху који је имала. Када су питали Драгана Ђурића зашто је то урадио, само је слегнуо раменима и рекао: „Не знам”. Знао сам како је моје дете страдало, како је пропатило, знао сам како је пропатила мала Анђелина, знам и како је пропатила мала Катарина. Прочитао сам све судске списе од протеклих 20 година који говоре о томе како су страдала деца. И онда се Центар за права детета жали јер је убицама те деце ускраћен условни отпуст. Ја се са тим не могу сложити. И шта је онда достојанство? Да ли је веће право људи који нам убијају децу или право на живот детета?

Шта још треба урадити да би се допрло до свести грађана? Да ли морамо сви из Вашег угла да знамо како су деца пропатила, како бисмо били свесни да то што радите јесте прави пут?

- Сваку школу обилазим управо због тога. Увек и кажем где сам ја погрешио у васпитавању своје деце, а ту мислим на то да нисам довољно времена посветио својој Тијани, да јој нисам довољно причао о стварима које су данас реалност. Сви мислимо да се то дешава неком другом, да то нећу бити ја, да то неће бити моје дете. И ја сам тако мислио. Убијена је мала Милица у Суботици, њен убица и данас није пронађен. Када сам чуо, згрозио сам се, био је шок у нашем граду, али нисам мислио да се то може мени десити. Јер, зашто ја, зашто Тијана? А нисам размишљао зашто Милица. Сви смо ми потенцијалне жртве. Хајде да сви о томе размишљамо, да схватимо да се то заиста дешава.

Кажу да трагедија рађа промене. Које су нам промене кључне како би се смањио број трагедија?

- Свест је кључна у трагедији коју смо ми као породица доживели. Та свест да ми имамо проблем као друштво, да морамо више да се посветимо деци, да не радимо довољно на томе да се насиље заустави, да нас не интересује што тамо неко туче девојку у свом стану, да ако нестане дечак у Врању да се то не тиче мене јер живим у Суботици, немамо свест да трагедија свакоме може да се деси... У целој причи око Тијане, највећи добитак је то што сам успео да из страшне трагедије извучем оно што је најбоље. Морате да схватите да моја породица проживљава и живи трагедију на један другачији начин у односу на мене. Ја сам нашао снагу да заиста покушам да се то више не понови. Данас кад се пронађе неко дете, нема веће среће за мене. То је за мене један нови Тијанин живот, нови разлог за осмех и то је, чини ми се, највећи успех. Као друштво морали смо да добијемо један јак шамар, а добили смо их неколико. Кад сви будемо реаговали на неправду, на несрећу, на злостављање, онда ће ово друштво бити боље.

Леа Радловачки