IGOR JURIĆ Svi smo potencijalne žrtve

Kako bi se takvi zločini smanjili, odnosno kako bi se naša deca zaštitila, Fondacija je nedavno, zahvaljujući inicijativi i potpisima 160.000 građana, uspela da izmeni Krivični zakonik, što podrazumeva da, između ostalog, silovatelje i ubice dece čeka doživotni zatvor bez mogućnosti da se ikada više nađu na slobodi. Zbog svih podviga koje je Igor Jurić uspeo da “izgura” proteklih pet godina, kao i zbog svih planova i ciljeva u budućnosti, više puta je dobijao razna priznanja, a pre nekoliko dana mu je uručeno i Pokrajinsko priznanje iz oblasti ljudskih i manjinskih prava “Ljudevit Mitaček”. U razgovoru za „Dnevnik” govori o tome dokle smo zaista stigli sa promenama, koliko je i čije ljudsko dostojanstvo na ceni, ali i o tome koliku odgovornost imamo svi mi iako nismo, makar ne još uvek, žrtve.

- Velike promene su postignute i mislim da je to zaista u mnogome Tijanina zasluga. Sve se promenilo od Tijanine smrti i te tragedije koja je zaista zadesila celu Srbiju. Ljudi danas na drugačiji način posmatraju bezbednost dece, danas možete o tome da pričate, da čitate više o pedofiliji i o seksualnom zlostavljanju dece, o bezbednosti na interenetu, vršnjačkom nasilju... Jesu se neke stvari pomerile, ali ja stalno govorim da to nije dovoljno. Čeka nas još mnogo posla, ali mislim da su granice pomerene i da su ljudi, samim potpisivanjem te inicijative, shvatili da moramo mnogo da radimo na tome da, kada pričamo o našoj deci, bezbednost bude veća – kaže Jurić.

Zbog čega je bilo potrebno toliko vremena da se odluči da li je sve ovo važno ili ne?

- Kao društvo zaista teško prihvatamo neke promene, pa čak i one koje su nam vrlo bitne. Tako je bilo i u ovoj celoj priči. I kada sam prvi put otišao u Ministarstvo pravde i razgovarao o izmeni Krivičnog zakonika, mislim da nisu verovali da ću biti toliko uporan u tome i da ću istrajati. Mislili su da je sve početna euforija i da ću, kad vidim koliko je sve komplikovano, i odustati. Ja sam znao da nisu u pravu i da ćemo izgurati. Čekali smo pravi momenat i dočekali smo. Krivo mi je što posle skupštinskog usvajanja Krivičnog zakonika nije moglo odmah da se krene s primenom, jer bilo je nekoliko slučajeva gde su žrtve bila deca.

Svaka promena ima oprečna mišljenja, ali koliko, uopšte, treba diskutovati o tome da li je ovo dobra odluka ili ne?

- Sa naše tačke gledišta, apsolutno ne treba da se diskutuje. Mi smo organizacija koja se zaista bavi ljudskim pravima i poštuje ih. Ono što je kod nas malo predaleko otišlo, to je da se danas više poštuju ljudska prava zločinaca nego same dece. Nekoliko puta sam naglasio da nijedna organizacija koja se zalaže za ljudska prava nije nas kontaktirala kada je Tijana ubijena, niko nam nije ponudio nikakvu podršku. Smatram da nam je takva pomoć i te kako važna. I to je stvar koja meni smeta. Čak i najokorelije ubice treba da imaju neka prava, to se slažem, ali hajde da vidimo koja su prava žrtava. Ne mogu da se složim s tim da se o pravima žrtava dovoljno raspravlja. Gde je pravo moje Tijane koja je molila čoveka da je ne ubije pre nego što je to uradio? To niko ne spominje...

Novi Sad kao sinonim za bezbednost

Fondacija „Tijana Jurić” za mesec dana dobiće svoju prvu adresu i to u Ulici Drage Spasić 6 u Novom Sadu. Prostorije su dobili od Grada Novog Sada i ideja je da to bude kutak u kom će se deca osećati bezbedno i imati priliku da se nekome obrate u vezi sa problemom koji imaju.

- Nama se deca javljaju jer imaju poverenja u nas. Oni mene ne doživljavaju kao Igora Jurića, već kao Tijaninog oca jer se poistovećuju sa njom - navodi osnivač Fondacije. - Svake nedelje odem u neko manje mesto u Srbiji i u svakom se pojavi bar jedna žena i jedno dete koji kažu da ih neko iz bliske okoline seksualno zlostavlja.

Potpisnici inicijative, koji su se žalili Ustavnom sudu na uvođenju kazne doživotnog zatvora za ubice dece, naveli su da „u društvu u kojem postoji vladavina prava, nijedan građanin ne sme biti lišen ljudskog dostojanstva”.

- To je ono o čemu smo upravo govorili. Od momenta kada nam se desila tragedija, dve stvari sam teško preživeo. Prva je potraga za Tijanom, tih 13 dana bili su pravi pakao. Druga stvar, gledajući fotografije kako je Tijana ubijena, čitajući izjavu ubice šta je on razgovarao sa mojom Tijanom, gde sam je prepoznao u nekim rečenicama u tom najgorem strahu koji je imala. Kada su pitali Dragana Đurića zašto je to uradio, samo je slegnuo ramenima i rekao: „Ne znam”. Znao sam kako je moje dete stradalo, kako je propatilo, znao sam kako je propatila mala Anđelina, znam i kako je propatila mala Katarina. Pročitao sam sve sudske spise od proteklih 20 godina koji govore o tome kako su stradala deca. I onda se Centar za prava deteta žali jer je ubicama te dece uskraćen uslovni otpust. Ja se sa tim ne mogu složiti. I šta je onda dostojanstvo? Da li je veće pravo ljudi koji nam ubijaju decu ili pravo na život deteta?

Šta još treba uraditi da bi se doprlo do svesti građana? Da li moramo svi iz Vašeg ugla da znamo kako su deca propatila, kako bismo bili svesni da to što radite jeste pravi put?

- Svaku školu obilazim upravo zbog toga. Uvek i kažem gde sam ja pogrešio u vaspitavanju svoje dece, a tu mislim na to da nisam dovoljno vremena posvetio svojoj Tijani, da joj nisam dovoljno pričao o stvarima koje su danas realnost. Svi mislimo da se to dešava nekom drugom, da to neću biti ja, da to neće biti moje dete. I ja sam tako mislio. Ubijena je mala Milica u Subotici, njen ubica i danas nije pronađen. Kada sam čuo, zgrozio sam se, bio je šok u našem gradu, ali nisam mislio da se to može meni desiti. Jer, zašto ja, zašto Tijana? A nisam razmišljao zašto Milica. Svi smo mi potencijalne žrtve. Hajde da svi o tome razmišljamo, da shvatimo da se to zaista dešava.

Kažu da tragedija rađa promene. Koje su nam promene ključne kako bi se smanjio broj tragedija?

- Svest je ključna u tragediji koju smo mi kao porodica doživeli. Ta svest da mi imamo problem kao društvo, da moramo više da se posvetimo deci, da ne radimo dovoljno na tome da se nasilje zaustavi, da nas ne interesuje što tamo neko tuče devojku u svom stanu, da ako nestane dečak u Vranju da se to ne tiče mene jer živim u Subotici, nemamo svest da tragedija svakome može da se desi... U celoj priči oko Tijane, najveći dobitak je to što sam uspeo da iz strašne tragedije izvučem ono što je najbolje. Morate da shvatite da moja porodica proživljava i živi tragediju na jedan drugačiji način u odnosu na mene. Ja sam našao snagu da zaista pokušam da se to više ne ponovi. Danas kad se pronađe neko dete, nema veće sreće za mene. To je za mene jedan novi Tijanin život, novi razlog za osmeh i to je, čini mi se, najveći uspeh. Kao društvo morali smo da dobijemo jedan jak šamar, a dobili smo ih nekoliko. Kad svi budemo reagovali na nepravdu, na nesreću, na zlostavljanje, onda će ovo društvo biti bolje.

Lea Radlovački