"Газдарица упропастила у ергели све што је стигла"

Такав је и Бечејац Сава Војновић (62). Лане је отишао у пензију, али се није „манô“ коња. Напротив.

"Сад имам много више времена, а и здравље ми је боље након  захвата на срцу. Истина, пред операцију остала је празна штала, што је моја супруга једва дочекала, али кратко се радовала. Преузео сам бригу о једној врсној трогодишњој кобили, чија је мајка Италијанка, а отац Американац, и с мало више труда надам се да ће се добро показати на стази. Наравно, чекају ме и обавезе у овдашњем Коњичком клубу „Потисје“, чији сам председник већ годинама. А ту заиста има много посла",  вели Сава.

Али и главобоља, јер од Спортског савеза добија 40.000 динара, док организација једног тркачког дана кошта десетоструко више. Приде други клупски трошкови. Коњички спорт је скуп и полако изумире, а како и не би, кад се грло вредно неколико хиљада евра бори на домаћим тркама за награде од око 15.000 динара! Да су веће, можда би и интересовање међу одгајивачима порасло. Срећом, још увек има ентузијазма и спонзора па није прошла година без касачког дана поводом општинског празника. А некад их је било више, и то каквих! На старом хиподрому крај Тисе знало се окупити и по десетак хиљада навијача.

"Ја сам у коњичком спорту од кад знам за себе, остало ми од мог оца Ивана – похвалио се Сава.

Додаје да  никад нису били без неколико коња, па је уз њих растао.

"Кобила коју тренирам је власништво једне девојчице, врло јој је привржена, па ћу можда њој, кад нисам свом сину и ћерки, пренети љубав за коње и надемтање", вели Сава.

Зна Сава да „није знање знање знати, већ је знање знање дати“. А он није само одгајивач и тренер касача него и врсни такмичар – међу десет је најбољих возача двопрега свих времена. Али, и та атрактивна дисциплина, којом се завршавају касачки дани на војвођанским хоподромима, изумире. Скупа је и захтева велику умешност возача, а таквих је све мање. Памти Сава и много лепша времена па му одмах засијају очи.

" Тренутно је једва двадесетак радних коња у Бечеју, а раније их је било бар сто. Врхунских спортских грла најмање педесетак, о некима се причало и ван граница Југе, а сад смо срећни што их је двадесетак, такмичарских и приплодних. Још је код приватних одгајивача касача десетак у Дрљану, пет у Бачком Градишту, те двадесетак у штали Бечејца Тибора Деака, који је члан клуба из Србобрана. Туга ме ухвати кад се сетим галопера бечејске ергеле, чији сам управник био у најцрња времена, кад је ПИК „Бечеј“ купио Ђорђије Ницовић. Много квалитетних грла је пропало због „газдарице“, власникове кћери која се бавила препонским јахањем. Но, и тад смо успевали од 27 приплодних кобила да годишње добијемо 22 ждребета, а данас су сви срећни кад ждребе стане на нејаке ноге" вајка се Војновић.

Пуне четири деценије је био „пиковац“. Само је две и по године у ергели, док се све остало време бактао разним пословима у свињарству. Због законских прописа, још три године му не следује пуна пензију. Кад је дочека, биће солидна, али од силних обавеза према коњима не стиже да кукумавчи што му је чек четвртину мањи.

В. Јанков