"Gazdarica upropastila u ergeli sve što je stigla"

Takav je i Bečejac Sava Vojnović (62). Lane je otišao u penziju, ali se nije „manô“ konja. Naprotiv.

"Sad imam mnogo više vremena, a i zdravlje mi je bolje nakon  zahvata na srcu. Istina, pred operaciju ostala je prazna štala, što je moja supruga jedva dočekala, ali kratko se radovala. Preuzeo sam brigu o jednoj vrsnoj trogodišnjoj kobili, čija je majka Italijanka, a otac Amerikanac, i s malo više truda nadam se da će se dobro pokazati na stazi. Naravno, čekaju me i obaveze u ovdašnjem Konjičkom klubu „Potisje“, čiji sam predsednik već godinama. A tu zaista ima mnogo posla",  veli Sava.

Ali i glavobolja, jer od Sportskog saveza dobija 40.000 dinara, dok organizacija jednog trkačkog dana košta desetostruko više. Pride drugi klupski troškovi. Konjički sport je skup i polako izumire, a kako i ne bi, kad se grlo vredno nekoliko hiljada evra bori na domaćim trkama za nagrade od oko 15.000 dinara! Da su veće, možda bi i interesovanje među odgajivačima poraslo. Srećom, još uvek ima entuzijazma i sponzora pa nije prošla godina bez kasačkog dana povodom opštinskog praznika. A nekad ih je bilo više, i to kakvih! Na starom hipodromu kraj Tise znalo se okupiti i po desetak hiljada navijača.

"Ja sam u konjičkom sportu od kad znam za sebe, ostalo mi od mog oca Ivana – pohvalio se Sava.

Dodaje da  nikad nisu bili bez nekoliko konja, pa je uz njih rastao.

"Kobila koju treniram je vlasništvo jedne devojčice, vrlo joj je privržena, pa ću možda njoj, kad nisam svom sinu i ćerki, preneti ljubav za konje i nademtanje", veli Sava.

Zna Sava da „nije znanje znanje znati, već je znanje znanje dati“. A on nije samo odgajivač i trener kasača nego i vrsni takmičar – među deset je najboljih vozača dvoprega svih vremena. Ali, i ta atraktivna disciplina, kojom se završavaju kasački dani na vojvođanskim hopodromima, izumire. Skupa je i zahteva veliku umešnost vozača, a takvih je sve manje. Pamti Sava i mnogo lepša vremena pa mu odmah zasijaju oči.

" Trenutno je jedva dvadesetak radnih konja u Bečeju, a ranije ih je bilo bar sto. Vrhunskih sportskih grla najmanje pedesetak, o nekima se pričalo i van granica Juge, a sad smo srećni što ih je dvadesetak, takmičarskih i priplodnih. Još je kod privatnih odgajivača kasača desetak u Drljanu, pet u Bačkom Gradištu, te dvadesetak u štali Bečejca Tibora Deaka, koji je član kluba iz Srbobrana. Tuga me uhvati kad se setim galopera bečejske ergele, čiji sam upravnik bio u najcrnja vremena, kad je PIK „Bečej“ kupio Đorđije Nicović. Mnogo kvalitetnih grla je propalo zbog „gazdarice“, vlasnikove kćeri koja se bavila preponskim jahanjem. No, i tad smo uspevali od 27 priplodnih kobila da godišnje dobijemo 22 ždrebeta, a danas su svi srećni kad ždrebe stane na nejake noge" vajka se Vojnović.

Pune četiri decenije je bio „pikovac“. Samo je dve i po godine u ergeli, dok se sve ostalo vreme baktao raznim poslovima u svinjarstvu. Zbog zakonskih propisa, još tri godine mu ne sleduje puna penziju. Kad je dočeka, biće solidna, ali od silnih obaveza prema konjima ne stiže da kukumavči što mu je ček četvrtinu manji.

V. Jankov