Фотографије Радивоја Симоновића оплемениле научна дела

Матица српска и српска интелектуална елита покренули су у 19. веку питање да ли ће Срби опстати унутар некадашње границе Аустроугарске монархије.

Међу истакнутим личностима који су се бавили том проблематиком био је Јован Цвијић, који је између осталог изучавао демографију и антропогеографију (бави се проучавањем односа природне средине и човека, просторног размештања људи, као културних и привредних простора). Својим радом дао је велики допринос у одређивању политичких граница нове југословенске државе након Првог светског рата. Прикупљена знања користио је да омеђи просторе етничког простирања јужнословенских народа, па је почетком 1919. године  постављен за председника територијалне секције у оквиру државне делегације на Мировној конференцији у Паризу где су, захваљујући његовом залагању као и залагању Михајла Пупина, одређене границе нове државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Цвијићев рад можда не би био толико уверљив и квалитетан да није било његовог сарадника, лекара, истраживача и фотографа др Радивоја Симоновића, који је био један је од састављача Меморандума о Бајском троуглу за утврђивање југословенско-мађарске границе.

- Симоновић почиње да се интересује за етнологију и успоставља сарадњу са Цвијићем ком је, пре свега фотографијама, оплемењивао научна дела - каже музејски саветник и етнолог у Музеју Војводине у Новом Саду Богдан Шекарић додајући да је Симоновић фотографијама успео да илуструје сву разноврсност етнолошких и културно – историјских мотива забележених у Бачкој, Барањи, Славонији, Срему и Банату. – У време Париске мировне конференције требало је материјално доказати да у Барањи заиста живи словенско становништо, што је угарска страна упорно покушавала да оспори. Управо су Симоновићеве фотографије словенског живља, њихове ношње и физички изглед, биле кључан и опипљив доказ за то, те је грађа коју је сачинио постала састави део меморандума Шокаца, Буњеваца и Срба који је послат у Париз као сведочанство. Тако су његове фотографије својевремено имале и снажан политички контекст, поред културног утицаја.

Фонд од 2.500 фотографија

Симоновић је с путовања донео више хиљада фотографија, од којих се највећи број, око 2.500 фотографија и стаклених плоча, чува у Музеју Војводине у Новом Саду, а остали радови се налазе у значајним установама у државама бивше Југославије.

- Резултат његових етнографских истраживања Војводине је велика колекција фотографија из Срема, Бачке и Баната - објашњава Шекарић. -  Међу њима својом лепотом посебну пажњу завређују портрети Срба из Лединаца, као и фотографије Климената, настале током његовог боравка у Хртковцима. Плене и фотографије насеља у Бачкој, те фотографије Срба из Сомбора и његове околине, Шокица из Бача, Вајске, Сонте, Бачког Брега, Бачког Моноштора и Плавне, Швабица из околине Сомбора, као и Словакиња из Селенче.

Важан сегмент Симоновићевог опуса представљају фотографије које су настале као резултат његовог учешћа у етнографским истраживањима, а  фотографије настале у Војводини сведоче о потрази за етничким идентитетом. - Истраживања су била подстакнута Симоновићевим научним интересовањем за живот етничких група у изолованим подручјима, где је по његовом мишљењу, било најлакше уочити карактеристичне антрополошке типове и сачуване старе типове народних ношњи. Симоновић је сматрао да је сељачко становништво основ једног народа, јер оно представља оно што је најбоље и највиталније. Због тога је фотографисао људе у народним ношњама, јер према његовом мишљењу то најбоље илуструје вредноћу и снагу тих људи, који се боре да сачувају своје парче земље - објашњава Шекарић.

Симоновићев фотографски опус значајан је илустративни извор и о народној ношњи Срба у Банатској Црној Гори (историјска област у Румунији источно од Темишвара). Боравећи током 1907. године у овом делу румунског Баната, снимио је више портрета и заједничких фотографија Срба из Петровог Села, Лукаревца, Краљеваца и Станчева у народној ношњи, која је већ тада била уобичајена код осталог српског становништва панонског културног ареала.

Сматрао је да као појединац мора допринети развоју своје заједнице, без чега не би ни могао да буде успешан нити вредан помена. Његова полазна тачка је истинско родољубље, заговарао је да је питање националног сукоба резултат незнања, док је основни разлог „пропасти једног народа“ нерађање и губитак земље за коју је сељак тесно везан, али и надрикултура, односно појединци који се представљају као носиоци културе, а у ствари сеју мржњу.

Силвиа Ковач