Ђукић Дејановић: Разговарати са младима, препознавати невербалне поруке
БЕОГРАД: Неуропсихијатар Славица Ђукић Дејановић изјавила је данас поводом трагедије која се догодила на Врачару да овај тренутак треба искористити да се свако запита шта може да уради да се зло не понови, док поједине струке имају посебан задатак да одговоре на последицу.
Ђукић Дејановић је истакла за Танјуг да је Србија јуче зенемела и додала да је сада неопходно да се створе услови у којима се никада овакво зло неће поновити.
"То значи да нема родитеља, наставника, пријатеља, рођака, човека на одређеним пословима, функцијама који не може и не треба да пропусти овај тренутак, а да не пита себе шта могу ја да урадим", рекла је Ђукић Дејановић.
Она је навела да струке попут социолога, психолога, етичара, правника треба да одговоре на последицу, од измена кривичних закона и одређених аката који санкционишу оваква понашања, до тога да образовни систем у сарадњи са психолозима, психијатрима мора да прави планове, какав то однос треба имати према родитељима, када их едуковати, како са децом у предшколској установи, основношоклској, средњешколској, шта раде професори поред тога што децу уче одређеним предметима, а све са једном једином идејом, да се са младим људима много више прича, да се негде препознају невербалне поруке младих људи, посебно кад улазе у кризе које могу да воде ка језивим исходима.
Када је реч о премештају у друго одељење као евентуалне реакције у случајевима када је неко одбачен од друштва, Ђукић Дејановић напомиње да је то врло индивидуално.
"Некада дете када дође у нову средину доживи реафирмацију сопствених квалитета, некада се осети кажњеним и још одбаченијим. Генерални приступи нису добри. Тај индивидуални приступ посебно адолесценту је јако важан. Не може иста мера бити примењена код једног ексртоверта који жели да доминира у друштву и неког повученог дечака или девојчице који су већ врло усамљени и код којих се самоћа може продубити", објаснила је Ђукић Дејановић.
Не можемо да говоримо о грешкама него да захтевамо индивидуални приступ, рекла је она и додала да бисмо имали тај индивидуални приступ стручњаци, каже, морају са њима разговарати, видети шта они заиста осећају, шта планирају и какав је њихов социјал-друштвени, али и лични живот.