Др Вацлав Штепанек не може да прежали распад родне Чехословачке
– Мада је пре четврт века Чехословачка престала да постоји, ја ту земљу нисам прежалио, као и југоносталгичари своју – објашњава слависта и један од најбољих страних познавалаца новије историје наших простора, професор Филозофског факултета у Брну и члан Управног одбора Матице моравске задужен за односе с Матицом српском др Вацлав Штепанек. – Политичари се договорили, не питајући народ. Да је било референдума, моја домовина се не би распала. Ипак, мирни разлаз обезбедио је да Чеси и Словаци постану, можда више него пре, најближи пријатељи и савезници.
Пиодсећа на то да је Чехословачка настала 1918. кад и Југославија.
– Заједнички чинилац за обе земље је Томаш Масарик, државник отворена ума, моралан политичар који је још крајем 19. века почео сарадњу с интелектуалцима и политичким првацима јужнословенског простора. Истицао је нужну сарадњу Срба и Хрвата, створена је хрватско-српска коалиција 1905. и на изборима за хрватски Сабор освојила већину, али је Беч 1908. распустио Сабор и југословенски оријентисане посланике, претежно Србе, у чувеном Загребачком процесу оптужио за велеиздају. Захваљујући Масарику, суђење је пропало и оптужени су брзо ослобођени. Почетком Великог рата је отишао у Швајцарску и одатле светом путовао с пасошем Краљевине Србије. Тома, како су га звали Срби, убедио је председника САД Вилсона да Аустроугарска монархија треба да нестане. С првацима Словачке договорио је стварање заједничке државе и постао њен први председник, створивши модерну републику – истиче др Штепанек.
Одрастао је у кући с много историјских књига и после средње школе желео да студира историју, али у комунистичкој земљи то није било пожељно за свештениковог сина. Поготову што је у доминантно римокатоличкој земљи припадао хуситској цркви, насталој на основу учења Јана Хуса, читав век пре Мартина Лутера. Дозвољено му је да упише славистику јер је сматрано да не може искривити идеолошку слику света као историографија.
После више молби, 1982. Министарство унутрашњих послова дозволило је студенту Штепанеку да путује у СФРЈ.
– Носио сам крст свештеничког сина који хоће на Запад, где се тада и Југославија рачунала, овде сам осетио слободу и пожелео да останем – само по лепом Вацлав памти posttitovskе године.
Потом је у домовини направио журналистичку каријеру као уредник у више листова и часописа, чак и једног еколошког, да би се касније посветио науци и 2004. докторира историју.
– У Београду сам од 1996. до 2001. радио као лектор чешког језика на Филолошком факултету. Била су то бурна времена НАТО бомбардовања и краја Милошевићевог режима, па сам имао о чему да пишем. Чак неколико пута био сам упозорен на то да не треба тако да извештавам за „Млади фронт данас”, тада најутицајније новине у Чешкој – сећа се др Штепанек.
Заслужан је за то што су Матица моравска и Матица српска започела заједнички пројекат о српско-чешким везама. Уосталом, оснивање Матице српске 1826. у Пешти било је подстицај за настанак Матице моравске 1849. Плод те сарадње су већ три тома монографије „Од Мораве до Мораве”, а најновија је посвећена сарадњи у Великом рату.
Др Штепанек је аутор бројних књига о догађајима на Балкану у 19. и 20. веку, као и опсежне студије „Југославија – Србија – Косово: Косовско питање у 20. веку”, једине с том тематиком писане на чешком језику. Пише и о миграцијама Чеха на југоисток Хабсбуршке монархије.
– После повлачења Турака, на опустошену „доњу земљу” Марија Терезија је населила Немце, Словаке, Русине, па и Чехе – објашњава др Штепанек. – Први, од неколико хиљада колико и данас живи у Србији, дошли су 1826. у околину Беле Цркве. Једно насеље се и данас зове Чешко село. Непун век касније, после Тријанонског споразума, осам села са Чесима припало је Румунији. Они губе свој језик, мада знају своје порекло. Ја сам Моравац, као и Масарик, чији је српски пасош, у којем је писало да је из Моравске, био сумњив приљежном швајцарском службенику. „Моравска није у Србији”, рекао му је, а Масарик одговорио: „Кад се толико добро разумете у географију, морате знати да и Србија има Мораву”. Касније је замолио и од српске државе добио нови докуменат у којем је писало да је Американац српског порекла. Иначе, Чеси и Моравци се донекле разликују. Срби увек кажу да се у Брну боље осећају него Прагу, топлији је, а моравски менталитет ближи српском.
Вацлав Штепанек је 2010. у Брну добио награду за развој чешко-српских односа. Носи име Франтишека Заха, војног теоретичара и панслависте, који је половином 19. века у Београду основао Артиљеријску школу, касније Војну академију и био први генерал српске армије. Штепанек се бави историјом и литературама и других народа, али српска му је посебно драга. А и ожењен је Катарином Митрићевић Штепанек, доценткињом бохемистике на београдском Филолошком факултету и стално су на путу. Мало у Србији, мало Чешкој.
Јелена Стаменковић