Др Споменка Мујовић: Моћ медитације

и на исти такав начин се радује свему што је окружује. Управо је таква др Споменка Мујовић, професорка у пензији Медицинског факултета у Београду, на предмету хистологија и ембриологија. Чила и витална не крије своје године, него с поносом истиче да их има 73, а да јој је жао што нема већ 93! Стога не чуди што Споменка има виртуелну рок групу која се зове „Забрањено кукање“ чији је главни задатак да врати осмех на лице. Њен рецепт за виталност и младоликост у зрелом животном добу је потреба да се сваки дан научи нешто ново, осмех и медитација.

- Учила сам од многих великих учитеља, читала сам све и свја, колико год сам могла. Од раног детињства сам била веома знатижељна да откријем „на чем' небо стоји“. И открила сам - небо стоји на мени, проверено - каже у једном даху Споменка Мујовић.

Иако сте до одласка у пензију били професорка на Медицинском факултету у Београду, ваш приступ медицини и излечењу је интегративан. Шта вас је навело да следите такав пут?

- Обични здрав разум. Медицина није господарица живота него слушкиња. Живот подразумева поштовање одређених закона што зависи од свакога од нас, а не од доктора. Свако здраво рођен је добио на поклон све механизме за одржавање здравља и живота до дубоке старости… Ми смо најодговорнији за своје здравље. Са самим собом смо 24 сата и тако из дана у дан, а лекар је с нама веома кратко и може нам дати савет и лекић...или већ шта може, али није свемоћан. Уосталом Латини су јасно рекли „Медицус цурат, натура санат“ - лекар лечи, али природа исцељује!

Да ли је ваш сусрет с јогом и медитацијом донекле допринео томе?

- Заправо је обрнуто. У потрази за решењима дошла сам до јоге и медитације. Јога ми је значајно помогла да у рекордном року завршим студије медицине и дипломирам на Медицинском факултету са 23 године живота. Права медитација као техника је дошла мало касније.

Данас медитација није нешто необично и многи је практикују. Да ли бисте нам објаснили шта је то медитација?

- Медитација је збир веома разноликих поступака. Самих техника медитације има веома много... Многе од њих не бих препоручила јер (по мом увиду) више помућују ум него што га прочишћавају. Свако, међутим има право да изабере по свом укусу и наклоностима и не бих даље о томе. Сврха је пре свега постизање свесности, припитомљавање ума, како би нам постао верни пријатељ и слуга, а не роб пролазних жудњи, мржњи и незнања које нам праве хаос од живота. Један учитељ припитомљавање ума пореди са припитомљавањем дивљег слона. Дивљи слон прави хаос у људском насељу, а питоми вуче највеће терете на нашу заповест... Ум јесте могуће припитомљавати, али је неопходно велико стрпљење и пажња.

Коју бисте методу препоручили и да ли је потребно неко предзнање?

- Ја сам се определила за, по мени, физиолошку медитацију која потиче од Готаме Буде, а назива се випасана и подразумева усмеравање пажње на дах и/или телесне сензације. Почетник треба да одвоји бар 10 минута дневно, да седне удобно, мирно, да затвори очи и посматра свој природни дах како улази и како  излази...на улазу у нос...са великом пажњом на додир сваког удаха и издаха. Додир на прстеновима ноздрва, у носним каналима и на горњој усни испод ноздрва. Ту се посматра и да ли је дах плитак или дубок, топлина...итд. Дах је мост између тела и ума и пажња на дах је најбољи одмор за узнемирени, испрепадани, забринути ум, пун негативности... Какав год да је, само посматрати без унутрашњих коментара и без идентификације –поистовећивања са самим собом. Осим даха други феномен живота су осећаји на телу. Они могу бити груби или фини. Груби су бол, притисак, висока температура, а фини могу бити: топло, хладно, лако, тешко, трнци, жмарци, вибрације, осцилације, додир (ваздуха или одећа).

Да ли се може медитирати следећи упутства с Интернета, или би требало имати правог учитеља?

- Пожељно је имати учитеља, а ви то имате у Новом Саду. Један од светски познатих, али и најрадикалнији (не-учитељ ) Џиду Кришнамурти је одрицао ауторитете свим учитељима (гуруима). Он каже да је довољно остати у тишини сам са собом, ујутро, пре осталих послова, тридесетак минута, а и стално пратити (колико год се може) шта се одвија у телу и уму....бити  свестан опет и опет...

Због чега би, по вашем мишљењу, требало увести свакодневну праксу медитације?

- За своје добро сваки човек би требало да поради на својој медитацији и теоријски и практично. Моја випасана је строга и веома захтевна, али и најделотворнија јер чисти ум преко две једине физиолошке функције које нас прате од рођења до смрти дах и осећаји- повратак из главе у тело... И најстрашније болове постепено научиш да прихваташ као нормалан део живота и подносиш без кукања... Молитва је много лакша врста медитације, али заобилази тело и убацује у ум идеје. Мантре слично убацују у ум своје моћне вибрације, а голо посматрање даха и осећаја, без идентификовања са њима, растерећује - прочишћава ум. Само такав ум смирен ум, бистар ум, може обезбедити здрав, плодан и креативан живот .

Шта за вас значи бити здрав?

- Светска здравствена организација је дефинисала здравље нешто као лично, породично и друштвено благостање. Ја бих додала да је здравље разумно прихватање свих животних промена и одржавање свесности у ма којој ситуацији до последњег даха...

Боравили сте у Индији у неколико наврата. Колико је боравак и тамошње искуство утицало на вас?

- Индија је магична и егзотична земља. За одлазак у Индију потребна је велика мотивација, храброст и авантуристички дух. Моја мотивација за одлазак у Индију била је випасана медитација. А последње две посете истраживачко – авантуристичке. Дивни су људи тамо и сиромашни и богати, егзотична природа, јога центри и храмови…сваки прича за себе.

Које сазнање је највредније за вас и шта бисте другима пренели?

- Свесност о пролазности живота, али истовремено и о његовој вишеструкој чаробној лепоти и тајанствености. Велика вредност етичких принципа, хумора и дечије раздраганости. Спуштање енергије из главе у срце. Парафразираћу стих Енеса Кишевића „За твоју лепоту свијете и када начисто остарим ја ћу остати дијете“ и живим према мудрим Снупијевим речима: „Па да, једнога дана ћу умрети, али остале дане има (море!) да будем  жива, скроз наскроз ЖИВА!“

Марина Јабланов Стојановић