Донираним рожњачама враћају вид пацијентима

Управник Клинике за очне болести Клиничког центра Војводине др Синиша Бабовић каже како је трансплантација била једино решење за повратак вида овим пацијентима и наглашава да би било далеко више трансплантација, када би фамилије донора давале сагласност и за узимање рожњаче.

Фамилије донора дају сагласност за узимање сваког органа, а највећи отпор је давање сагласности за узимање рожњаче, јер породица то доживљава као највећу драгоценост. Др Бабовић каже да се узимање рожњаче ради тако да нема никаквих видљивих промена на лицу.

Добијањем рожњаче од једног донора спасава се вид за двоје људи, који након трансплантације поново виде и могу самостално да се крећу. Због малог броја донора, с листе чекања се прво узимају људи који су изгубили вид, наводи др Бабовић и додаје како се не уклања зеница, него само рожњача.

Рожњача је предњи део ока, прозирна је и кроз њу се види зеница. Она пропада уколико дође до неких дегенеративних промена због наследних или старачких промена или због повреда. Рожњача се замути, али је иза ње здрав орган и може да гледа. Један број пацијената код којих страда рожњача су они код којих дође до компликација након неопходних хируршких интервенција.

Код пропадања рожњаче, делови ока који омогућавају вид су здрави и функционални, али рожњача код коју треба да прођу зраци да би се вид остварио је замућена. Овај процес је постепен и временом се губи вид, објашњава др Бабовић.

Људи којима треба рожњача немају други начин да врате вид и не постоји технологија или сочиво које може да замени овај део ока.

На трансплантацију рожњаче у Србији чека 1.000 људи, а у Клиничком центру Војводине на ову интервенцију чека од 15 до 20 пацијената. То су углавном пацијенти који су раније прошли кроз компликоване операције катаракте и код њих је трансплантација најефикаснији вид лечења, истакао је др Бабовић.

Трансплантације су раније рађене спорадично, а увек смо имали обучен кадар за ову интервенцију. Прошле године смо од Покрајинског секретаријата за здравство добили и нову опрему, односно, посебан инструмнтаријум, тако да имамо и кадар и kapacittе и опрему, али смо ипак урадили само те две трансплантације. Највећи проблем је што је ту увек присутан етички моменат, односно донорска проблематика. Пацијенти којима смо прошле године урадили ову трансплантацију су добро, каже др Бабовић.

За разлику од осталих трансплантација, овде има мање компликација, јер рожњача нема крвне судове, те је мањи ниво одбацивања органа, а капи које пацијенти користе након интервенције не морају да се стављају доживотно. Није важно ни да донор и прималац буд исте крвне групе, а Бабовић истиче и да неки људи имају и доживотно низак ниво одбацивања органа.

Трансплантација траје око једног сата. Уклони се рожњача пацијента и на њено место се ушије рожњача донора. Пацијент проведе неколико дана у болници и након тога иде кући, објашњава др Бабовић.

Решење које би довело до већег броја трансплантација јесу банке рожњаче, које постоје и у земљама у окружењу. Тако би се на једном месту проверавао квалитет органа и испитивање које не може да се уради само гледањем рожњаче. Др Бабовић истиче како постоје различите технике трансплантације и наводи како би могао, на пример, да се задржи само горњи слој рожњаче и само тај део се замени, код особе која има неки ожиљак.

Љ. Петровић