Doniranim rožnjačama vraćaju vid pacijentima

Upravnik Klinike za očne bolesti Kliničkog centra Vojvodine dr Siniša Babović kaže kako je transplantacija bila jedino rešenje za povratak vida ovim pacijentima i naglašava da bi bilo daleko više transplantacija, kada bi familije donora davale saglasnost i za uzimanje rožnjače.

Familije donora daju saglasnost za uzimanje svakog organa, a najveći otpor je davanje saglasnosti za uzimanje rožnjače, jer porodica to doživljava kao najveću dragocenost. Dr Babović kaže da se uzimanje rožnjače radi tako da nema nikakvih vidljivih promena na licu.

Dobijanjem rožnjače od jednog donora spasava se vid za dvoje ljudi, koji nakon transplantacije ponovo vide i mogu samostalno da se kreću. Zbog malog broja donora, s liste čekanja se prvo uzimaju ljudi koji su izgubili vid, navodi dr Babović i dodaje kako se ne uklanja zenica, nego samo rožnjača.

Rožnjača je prednji deo oka, prozirna je i kroz nju se vidi zenica. Ona propada ukoliko dođe do nekih degenerativnih promena zbog naslednih ili staračkih promena ili zbog povreda. Rožnjača se zamuti, ali je iza nje zdrav organ i može da gleda. Jedan broj pacijenata kod kojih strada rožnjača su oni kod kojih dođe do komplikacija nakon neophodnih hirurških intervencija.

Kod propadanja rožnjače, delovi oka koji omogućavaju vid su zdravi i funkcionalni, ali rožnjača kod koju treba da prođu zraci da bi se vid ostvario je zamućena. Ovaj proces je postepen i vremenom se gubi vid, objašnjava dr Babović.

Ljudi kojima treba rožnjača nemaju drugi način da vrate vid i ne postoji tehnologija ili sočivo koje može da zameni ovaj deo oka.

Na transplantaciju rožnjače u Srbiji čeka 1.000 ljudi, a u Kliničkom centru Vojvodine na ovu intervenciju čeka od 15 do 20 pacijenata. To su uglavnom pacijenti koji su ranije prošli kroz komplikovane operacije katarakte i kod njih je transplantacija najefikasniji vid lečenja, istakao je dr Babović.

Transplantacije su ranije rađene sporadično, a uvek smo imali obučen kadar za ovu intervenciju. Prošle godine smo od Pokrajinskog sekretarijata za zdravstvo dobili i novu opremu, odnosno, poseban instrumntarijum, tako da imamo i kadar i kapacitte i opremu, ali smo ipak uradili samo te dve transplantacije. Najveći problem je što je tu uvek prisutan etički momenat, odnosno donorska problematika. Pacijenti kojima smo prošle godine uradili ovu transplantaciju su dobro, kaže dr Babović.

Za razliku od ostalih transplantacija, ovde ima manje komplikacija, jer rožnjača nema krvne sudove, te je manji nivo odbacivanja organa, a kapi koje pacijenti koriste nakon intervencije ne moraju da se stavljaju doživotno. Nije važno ni da donor i primalac bud iste krvne grupe, a Babović ističe i da neki ljudi imaju i doživotno nizak nivo odbacivanja organa.

Transplantacija traje oko jednog sata. Ukloni se rožnjača pacijenta i na njeno mesto se ušije rožnjača donora. Pacijent provede nekoliko dana u bolnici i nakon toga ide kući, objašnjava dr Babović.

Rešenje koje bi dovelo do većeg broja transplantacija jesu banke rožnjače, koje postoje i u zemljama u okruženju. Tako bi se na jednom mestu proveravao kvalitet organa i ispitivanje koje ne može da se uradi samo gledanjem rožnjače. Dr Babović ističe kako postoje različite tehnike transplantacije i navodi kako bi mogao, na primer, da se zadrži samo gornji sloj rožnjače i samo taj deo se zameni, kod osobe koja ima neki ožiljak.

LJ. Petrović