Докторка ординацију заменила за сликарски атеље

– Сликарство не доживљавам као професију већ као начин да са смислом испуним време – прича др Александрић на тераси породичне куће у центру града док посматрамо лепо уређену башту. – Од детињства сам била склона креативном раду и везла Вилерове гоблене. Имам богату колекцију ручног рада, а од лане и својих, углавном, уља на платну. Пробала сам с акрилом, но брзо се суши, а ја још немам рутину и споро радим па ми уље боље одговара јер се детаљи могу поправити. Радила сам аквареле и портрете угљем, ипак, пејсажи су ми најчешћи мотиви, а у пролећно доба нарочито цвеће. Гледам ове јорговане у башти и морам их пренети на платно.

Деца, два сина и кћер, изгледа су допринела да се „прешалта“ на сликарство, убеђујући је да је вез одавно „демоде“.

– Никад нисам могла да седим беспослена – објашњава Јелица.

– Уосталом, били смо велика породица и требало је све постићи. Свекрве више нема, деца кренула својим путем, а супруг Богдан, оториноларинголог, и ја као пензионери имамо заиста доста времена. Сетила сам се породичног пријатеља сликара Иштвана Пензеша, гледам његове радове и питам га како може тако лепо да слика, а он ће лаконски: Није тако страшно, пробај па ћеш видети! И одлучим прошлог марта да се учланим у Ликовну секцију „Дуга“ при МКД-у „Петефи Шандор“. Лепо су ме примили и упутили у многе тајне заната. Охрабрило ме што већ имају чланове који су трећем добу открили своје таленат, а љубазност, готово свих, дала ми је елан. Није баш лако, како је рекао Пензеш, али ево, тренутно преносим на платно мотиве с Тисе и окружења дворца Богдана Дунђерског.

И током каријере није Јелица хтела да тавори. Факултет је завршила 1982, после стажирања наредне године се запослила у Дому здравља „Бечеј“, а 1997. специјализирала дерматологију у Новом Саду.

– Изабрала сам ту област јер је за нас, лекаре опште праксе, била велика непознаница, а и данас је – објашњава докторка. – Дом здравља ми је помогао и дозволио да током специјализације стално радим по подне, а пре подне будем на клиници у Новом Саду. Но, пошто по систематизацији радних места Дом здравља нема дерматолога, након специјализације сам остала без посла. Одлучим да отворим приватну ординацију, али тад незавидна ситуација у држави и НАТО агресија све су пролонгирали. Ипак, испунила сам циљ 2002. и ординација је радила до 2015. – закључује др Александрић.

Мада јој потомци кажу да су гоблени „аут“, није престала да их ради, већ сваштари, а поправља узгред и своје знање немачког језика.

В. Јанков