Doktorka ordinaciju zamenila za slikarski atelje

– Slikarstvo ne doživljavam kao profesiju već kao način da sa smislom ispunim vreme – priča dr Aleksandrić na terasi porodične kuće u centru grada dok posmatramo lepo uređenu baštu. – Od detinjstva sam bila sklona kreativnom radu i vezla Vilerove goblene. Imam bogatu kolekciju ručnog rada, a od lane i svojih, uglavnom, ulja na platnu. Probala sam s akrilom, no brzo se suši, a ja još nemam rutinu i sporo radim pa mi ulje bolje odgovara jer se detalji mogu popraviti. Radila sam akvarele i portrete ugljem, ipak, pejsaži su mi najčešći motivi, a u prolećno doba naročito cveće. Gledam ove jorgovane u bašti i moram ih preneti na platno.

Deca, dva sina i kćer, izgleda su doprinela da se „prešalta“ na slikarstvo, ubeđujući je da je vez odavno „demode“.

– Nikad nisam mogla da sedim besposlena – objašnjava Jelica.

– Uostalom, bili smo velika porodica i trebalo je sve postići. Svekrve više nema, deca krenula svojim putem, a suprug Bogdan, otorinolaringolog, i ja kao penzioneri imamo zaista dosta vremena. Setila sam se porodičnog prijatelja slikara Ištvana Penzeša, gledam njegove radove i pitam ga kako može tako lepo da slika, a on će lakonski: Nije tako strašno, probaj pa ćeš videti! I odlučim prošlog marta da se učlanim u Likovnu sekciju „Duga“ pri MKD-u „Petefi Šandor“. Lepo su me primili i uputili u mnoge tajne zanata. Ohrabrilo me što već imaju članove koji su trećem dobu otkrili svoje talenat, a ljubaznost, gotovo svih, dala mi je elan. Nije baš lako, kako je rekao Penzeš, ali evo, trenutno prenosim na platno motive s Tise i okruženja dvorca Bogdana Dunđerskog.

I tokom karijere nije Jelica htela da tavori. Fakultet je završila 1982, posle stažiranja naredne godine se zaposlila u Domu zdravlja „Bečej“, a 1997. specijalizirala dermatologiju u Novom Sadu.

– Izabrala sam tu oblast jer je za nas, lekare opšte prakse, bila velika nepoznanica, a i danas je – objašnjava doktorka. – Dom zdravlja mi je pomogao i dozvolio da tokom specijalizacije stalno radim po podne, a pre podne budem na klinici u Novom Sadu. No, pošto po sistematizaciji radnih mesta Dom zdravlja nema dermatologa, nakon specijalizacije sam ostala bez posla. Odlučim da otvorim privatnu ordinaciju, ali tad nezavidna situacija u državi i NATO agresija sve su prolongirali. Ipak, ispunila sam cilj 2002. i ordinacija je radila do 2015. – zaključuje dr Aleksandrić.

Mada joj potomci kažu da su gobleni „aut“, nije prestala da ih radi, već svaštari, a popravlja uzgred i svoje znanje nemačkog jezika.

V. Jankov