Дневник на Петом сусрету акцијаша и волонтера „Летенка 2017”

То је била наша младост, са пуно другарства, понеком љубави и сузама на растанку, када су се радне акције завршавале – рече Боса Вратњан, својевремено два пута ударник,  по отварању Петих сусрета акцијаша и волонтера “Летенка 2017”.

Беше то неко друго време, не тако далеко да их се тешко сетити, али ни налик, по много чему, овом данашњем. Омладина, махом једва пунолетна,  крстарила је бившом Југославијом и градила путеве, пруге, мостове, а да за то није била плаћена. Савијала се кичма омладинска у време када технологија није била напредна као данас, и то за џабе, што је данашњим генерацијама, сигурно, јако тешко да схвате. Ондашња младост беше нешто другачија,  мало шта јој је било тешко. А награда за добровољни рад било је дивно дружење, вечна пријатељства и успомене, путовања и боравак  у многим деловима бивше домовине, успут чвршће тело и карактер, као и спознаја да је неки пут, насип или брана и твојих руку дело.  Они који су пожелели да однегују и сачувају дух старих акцијашких времена, окупљени у Удружење бригадира омладинских радних акција “Акцијаш“ уприличили су ново, пето по реду дружење на Летенки, на месту где су многи од њих провели неке од најлепших младалачких дана. У томе су им свесрдно помогли Влада Војводине и Покрајински секретеријат за спорт и медицину.

Као некада, командир Светозар Гатарић поздравио је окупљене: - Другарице и другови бригадири, здраво!

Посетиоци

Акцијаше су на омладинским радним аксијама често посећивали музичари, глумци, песници, забављачи... Многи тврде да нико није хтео динар да узме. А на питање ко је све долазио на Летенку, у први мах добисмо неочекиван одговор:

Ако кренемо да набрајамо, потрошићеш све листове у роковнику!

А онда ипак крену набрајање: Цуне, Тозовац, Мирослав Илић, Мира Бањац, Иван Бекјарев, група “Зана”, Мика Антић, Перо Зубац, Ђорђе Балашевић, Снежана Савић, Љуба Мољац, Јован Јанићијевић (Бурдуш), разни КУД-ови... Такође, акцијаше су посећивали и сви тадашњи функционери Војводине и Србије.

Како доликује када се нека манифестација отвара, тако су и Летенком  одзвањали звуци државне химне “Боже правде”. Али, одмах по утихнићу последњег тона, неколико бивших акцијаша је запевало, а много, много њих прихватило једну песму која им је заувек острала у срцу. Сви је добро знамо, а почиње овако: “Хеј Словени, још сте живи... “ Уз њу се на радним акцијама ујутру подизала застава,  са њом се живело и стварало, ишло “у нове радне победе”. А  су је сложно запевали бивши акцијаши из многих српских градова, те из Сарајева, Брезе, Бановића, Сплита, Витеза, Бледа...  Са све југословенским тробојкама  са петокраком, сетили су се некадашњих друговања, толико различитих од данашњих које се углавном одвијају преко друштвених мрежа. Како се некада радило, размишљало и живело, у једној интересантној анегдоти је описао бивши акцијаш Бранко Стојанов.

- Тито је 1977. обилазио Војводину, боравио је у близини и неке процене су говориле да ће можда 10. јуна доћи и до Летенке. Омладинска радна акција је требала да почне 13. јуна, па шта ако он дође, а ту никога не затекне? Брзо смо се организовали и довели омладинце, а војска је за 48 сати направила пар километара пута. Ништа није било немогуће, ништа нам није било тешко, јер долази нам председник. Али, ето, није дошао – присећа се Стојанов.

А није свако ни могао да буде акцијаш. То је била ствар престижа.  - Сваки град је формирао своју бригаду, која је бројала углавном од 50 до 90 акцијаша, али пријављивало се и по 300, 400! Имали смо неке критеријуме помоћу којих је прављена селекција. Много њих није успело да буде међу одабранима, па било је и суза, молби, љутње... “А што ја не могу, добар сам ђак”– вели бивши акцијаш и командир Голуб Кековић из Куле, сада настањен у Сутомору.

Међу окупљеним светом видесмо и упечатљиву прилику: средовечни човек у белој мајци на којој је начичкана гомила акцијашких беџева, и фотографија почившег маршала са супругом Јованком.  - Ја сам ти, јаране, био средњошколац када сам дошао на прву акцију, 1977. на Козари – каже Мирсад Хаџић звани Цана из Брезе. А комуниста сам од своје шеснаесте. Еее, то је било вријеме, мого си ић’ гђе си хтео, лећ’ где оћеш... Кога је било брига одакле си и шта си? – носталгично ће Цана.

Како је из тог времена остао аксиом “прво материјална база, па онда духовна надградња”, бивши акцијаши су се, након културно – уметничког програма, склонили са претоплог мајског сунца, а потом и отишли у мензу на бригадирски пасуљ. А после – зна се, логорска ватра, уз гитаре, хармонике и песме, да се евоцира оно што се памти за цео живот: младост која је радила и стварала, када су омладинци – бригадири постајали људи.

Душан Кнежић