Dnevnik na Petom susretu akcijaša i volontera „Letenka 2017”

To je bila naša mladost, sa puno drugarstva, ponekom ljubavi i suzama na rastanku, kada su se radne akcije završavale – reče Bosa Vratnjan, svojevremeno dva puta udarnik,  po otvaranju Petih susreta akcijaša i volontera “Letenka 2017”.

Beše to neko drugo vreme, ne tako daleko da ih se teško setiti, ali ni nalik, po mnogo čemu, ovom današnjem. Omladina, mahom jedva punoletna,  krstarila je bivšom Jugoslavijom i gradila puteve, pruge, mostove, a da za to nije bila plaćena. Savijala se kičma omladinska u vreme kada tehnologija nije bila napredna kao danas, i to za džabe, što je današnjim generacijama, sigurno, jako teško da shvate. Ondašnja mladost beše nešto drugačija,  malo šta joj je bilo teško. A nagrada za dobrovoljni rad bilo je divno druženje, večna prijateljstva i uspomene, putovanja i boravak  u mnogim delovima bivše domovine, usput čvršće telo i karakter, kao i spoznaja da je neki put, nasip ili brana i tvojih ruku delo.  Oni koji su poželeli da odneguju i sačuvaju duh starih akcijaških vremena, okupljeni u Udruženje brigadira omladinskih radnih akcija “Akcijaš“ upriličili su novo, peto po redu druženje na Letenki, na mestu gde su mnogi od njih proveli neke od najlepših mladalačkih dana. U tome su im svesrdno pomogli Vlada Vojvodine i Pokrajinski sekreterijat za sport i medicinu.

Kao nekada, komandir Svetozar Gatarić pozdravio je okupljene: - Drugarice i drugovi brigadiri, zdravo!

Posetioci

Akcijaše su na omladinskim radnim aksijama često posećivali muzičari, glumci, pesnici, zabavljači... Mnogi tvrde da niko nije hteo dinar da uzme. A na pitanje ko je sve dolazio na Letenku, u prvi mah dobismo neočekivan odgovor:

Ako krenemo da nabrajamo, potrošićeš sve listove u rokovniku!

A onda ipak krenu nabrajanje: Cune, Tozovac, Miroslav Ilić, Mira Banjac, Ivan Bekjarev, grupa “Zana”, Mika Antić, Pero Zubac, Đorđe Balašević, Snežana Savić, Ljuba Moljac, Jovan Janićijević (Burduš), razni KUD-ovi... Takođe, akcijaše su posećivali i svi tadašnji funkcioneri Vojvodine i Srbije.

Kako dolikuje kada se neka manifestacija otvara, tako su i Letenkom  odzvanjali zvuci državne himne “Bože pravde”. Ali, odmah po utihniću poslednjeg tona, nekoliko bivših akcijaša je zapevalo, a mnogo, mnogo njih prihvatilo jednu pesmu koja im je zauvek ostrala u srcu. Svi je dobro znamo, a počinje ovako: “Hej Sloveni, još ste živi... “ Uz nju se na radnim akcijama ujutru podizala zastava,  sa njom se živelo i stvaralo, išlo “u nove radne pobede”. A  su je složno zapevali bivši akcijaši iz mnogih srpskih gradova, te iz Sarajeva, Breze, Banovića, Splita, Viteza, Bleda...  Sa sve jugoslovenskim trobojkama  sa petokrakom, setili su se nekadašnjih drugovanja, toliko različitih od današnjih koje se uglavnom odvijaju preko društvenih mreža. Kako se nekada radilo, razmišljalo i živelo, u jednoj interesantnoj anegdoti je opisao bivši akcijaš Branko Stojanov.

- Tito je 1977. obilazio Vojvodinu, boravio je u blizini i neke procene su govorile da će možda 10. juna doći i do Letenke. Omladinska radna akcija je trebala da počne 13. juna, pa šta ako on dođe, a tu nikoga ne zatekne? Brzo smo se organizovali i doveli omladince, a vojska je za 48 sati napravila par kilometara puta. Ništa nije bilo nemoguće, ništa nam nije bilo teško, jer dolazi nam predsednik. Ali, eto, nije došao – priseća se Stojanov.

A nije svako ni mogao da bude akcijaš. To je bila stvar prestiža.  - Svaki grad je formirao svoju brigadu, koja je brojala uglavnom od 50 do 90 akcijaša, ali prijavljivalo se i po 300, 400! Imali smo neke kriterijume pomoću kojih je pravljena selekcija. Mnogo njih nije uspelo da bude među odabranima, pa bilo je i suza, molbi, ljutnje... “A što ja ne mogu, dobar sam đak”– veli bivši akcijaš i komandir Golub Keković iz Kule, sada nastanjen u Sutomoru.

Među okupljenim svetom videsmo i upečatljivu priliku: sredovečni čovek u beloj majci na kojoj je načičkana gomila akcijaških bedževa, i fotografija počivšeg maršala sa suprugom Jovankom.  - Ja sam ti, jarane, bio srednjoškolac kada sam došao na prvu akciju, 1977. na Kozari – kaže Mirsad Hadžić zvani Cana iz Breze. A komunista sam od svoje šesnaeste. Eee, to je bilo vrijeme, mogo si ić’ gđe si hteo, leć’ gde oćeš... Koga je bilo briga odakle si i šta si? – nostalgično će Cana.

Kako je iz tog vremena ostao aksiom “prvo materijalna baza, pa onda duhovna nadgradnja”, bivši akcijaši su se, nakon kulturno – umetničkog programa, sklonili sa pretoplog majskog sunca, a potom i otišli u menzu na brigadirski pasulj. A posle – zna se, logorska vatra, uz gitare, harmonike i pesme, da se evocira ono što se pamti za ceo život: mladost koja je radila i stvarala, kada su omladinci – brigadiri postajali ljudi.

Dušan Knežić