Дневник на лицу места: Вукосава и Кристина нови живот почињу у Змајеву

За почетак, неопходни су струја, вода, столарија која дихтује, кров који не прокишњава... А све то, што чини сан деветогодишње Кристине Кнежевић и њене мајке Вукосаве, ускоро ће постати стварност.

Истина, адресу у Госпођинцима замениће новом у Змајеву, али захваљујући бројним хуманим људима из Удружења „Пут, истина, живот” који им већ годинама помажу, двема уметницама из Новог Сада, Јасмини Митрушић и Виолети Лабат које су им поклониле стан у врбашкој општини, као и свима онима који су се пријавили да адаптирају тај простор, није важно у којој улици се одраста, докле год је оно сигурно окружење пуно нових могућности и шанси.

- Овде где тренутно живимо све нам је бесплатно, немамо ни струју ни воду, за шта онда да плаћам власнику - прича нам Вукосава, већ седам година живи у Госпођинцима са ћерком Кристином. - Газда нам је рекао да на пролеће, кад отопли, нађемо нешто друго и тако је цела ова акција и покренута... Ја сам рекла да кућа у Змајеву буде преписана на малу, а ја ћу да добијем плодоуживање. Желим да има нешто своје име и после моје смрти. Заслужила је, одличан је ђак, учи уз свећу, нема никаквих услова. Ја сам доста намучена, па бих бар њу да спасим да се не мучи више, има девет година, она би могла да проживи.

И док се време не пролепша, али и док се стан у Змајеву не реновира и прилагоди за достојанствен живот, Кристина и даље редовно иде у школу у Госпођинцима, ређа петице из свих предмета, помаже мами кад затреба, некад и скува нешто, дружи се са својим другарима из комшилука и, истина, помало се секира како ће јој бити у новом окружењу. Мада, ни ово тренутно није најидеалније, будући да деца из њеног разреда умеју да буду груба, па је задиркују због услова у којима живи. Међутим, временом су сузе на њеним образима заменили одлучност и снага да се избори за себе.

- Другарица Нађа ће ми највише недостајати, нас две делимо ужину и све - весело прича мала Кристина којој ни тешки услови за живот не могу да наруже невино лице пуно живота. - Маце и куцу не остављам, ако не иду они, не идем ни ја, тако сам одлучила! А кућа у Змајејву је лепа, али кад је Миле среди, биће још лепша.

А шта би највише волела да има, Кристина, уз мало размишљања како би нам дала одговор који још ни са ким није поделила, каже да жели да добије своју собу, као и сто са барбикама, телефон, компјутер и таблет, јер и то је добро, уверава нас.

Вукосава је родила Кристину на једном од салаша код Жабља где је, са својим покојним супругом Ђорђем, радила као надничар. На крају крајева, од 14. године се сналази како зна и уме - чистила је куће, ишла у дневнице, радила по туђим њивама, радила за храну, а сад ништа од тога не може јер има проблема са леђима, убрзаним радом срца и високим крвним притиском. Живе од социјалне помоћи која месечно износи десет хиљада динара, па „ту не знаш ди пре да их даш, да ли за ’рану или прибор, ово или оно, увек нешто треба, увек нешто траже”, али за лекове увек мора да има, за шта издваја више од две хиљаде динара. Захваљујући комшијама, Кристина има где да се окупа, Вукосава где да опере веш, а недавно су добиле и нову пећ за грејање, као и два метра дрва.

Иако Кристина увече леже већ око осам сати, каже да јој је преко главе раног устајања за школу, па би је најрадије укинула, мада воли у њу да иде. А кад одрасте, па, била би кувар. Или војник, јер воли све што воле и дечаци - пушке, „ово и оно”, али воли и барбике. Зна да игра фудбал и кошарку и, што је најважније, зна да треба да слуша маму, да буде пристојна и културна, отворена према људима и да никад не престане да машта.

Две уметнице из Новог Сада, рођене сестре Јасмина Митрушић и Виолета Лабат, родом из Змајева, одлучиле су да своју заоставштину, у виду стана у оквиру једне куће, поклоне Кристини и Вукосави Кнежевић. Откако је њихов отац, биолог, еколог и уметник, цењени житељ Змајева Борислав Митрушић преминуо, тај простор више нико не користи, те је постао кутак успомена, уметничких дела, али и све више испуцалих зидова.

- Једно јутро сам на телевизији видела да Вукосава и Кристина траже плац како би сазидале нову кућу, па ми је пало на памет да је боље да сестра и ја дамо овај стан као објекат у који треба уложити и оспособити га за живот и направити од њега удобан дом - каже Виолета Лабат. - Знам да има много да се сређује, али рачунам да је боље да уложе у нешто што већ има зидове, темеље и квадратуру, и уписано је у земљишне књиге, па да им бар тако смањимо трошкове. А и нас две ћемо тако коначно да решимо тај крај постојања и живота нашег оца у Змајеву на један достојанствен начин како би вероватно и он то урадио.

Удружење „Пут, истина, живот” из Жабља настало је 2012. године, а оснивач Миле Јовановић зацртао је јасан циљ - помагање самохраним мајкама, старијим болесним особама без ичије помоћи, рад са децом са сметњама у развоју, као и стављање акцента на маргинализоване групе. Породици Кнежевић помажу још од 2014. године док је Вукосавин супруг Ђорђе још био жив и тешко болестан. Најпре су им набављали лекове и храну, а Кристину су прихватили као члана своје породице.

- Власник куће у којој живи Вукосава са ћерком има друге планове и не можемо ништа да учинимо осим да њима двема нађемо неко трајно решење, па смо тако кренули да правимо апеле, јер је мала Кристина заиста одличан ђак, заслужује пажњу, а пре свега срећно детињство - каже нам Јовановић. - Зато је и настала иницијатива да се покрене акција „Спасимо живот” која траје већ две године, а у оквиру које им доносимо храну, дрва, припремамо девојчицу за школу, купујемо неопходан прибор и материјал, одећу... Сада ћемо, будући да се Вукосавино здравље погоршало, у сарадњи са једном мамом из Београда, отићи у једну приватну клинику да уради кардиолошки преглед како бисмо установили узрок високог притиска.

Свестан да су велики изазови тек пред њима, јер их чека комплетна санација куће у Змајеву, Миле Јовановић је пресрећан што има толико хуманих људи, па и организација и фирми које се јављају да помогну колико год могу.

- С обзиром на ову пандемију и све што нам се дешава, ове тешке околности, наш народ је на висини задатка и увек има срце за људе којима је помоћ потробна и ја се поносим својим народом - истиче наш саговорник, ког увек можете позвати на број 062/172-02-73. - Заиста има још много Кристина и Вукосава, али нису видљиви у медијима, али ми смо ти који примамо на десетине позива и апела и заиста се трудимо да изађемо у сусрет колико можемо. Желим да оваквим акцијама  охрабримо све људе да и даље буду уз нас, јер само заједно можемо сан да претворимо у стварност.

Л. Радловачки