Дигитална реконструкција дворане на Трифковићевом тргу: Пројекат „Избрисано памћење”

Некада се оне могу користити за напредак читавог процеса саме заштите, а некада као квалитетна визуелна илустрација ахитектуре prеthodnih времена.

Протекле се године троје професора новосадске Академије уметности одлучило за један крајње необичан пројекат који није био директно везан за заштиту споменика културе али је покушао да одговори на увек занимљиво питање – како су некада изгледали објекати који данас више не постоје. Руководилац пројекта доцент Мирослав Шилић, архитеката и академски сликар, др Дубравка Ђукановић, архитеката конзерватор и Мина Цветиновић Павков, доцент у области анимације и визуелних ефеката, кроз пројекат “Избрисано памћење” између осталих извели су (електронску) реконструкцији данас непостојећег позоришта на Трфковићевом тргу. Само на основу сачуваних планова аутори су успели да понове провобитан изглед прве праве позоришне дворане у Новом Саду.

Зграда Грађанске дворане свечано је отворена у децембру 1871. године а грађена је по пројектима Ђерђа (Георга) Молнара (1829-1899), најпознатијег новосадског градитеља друге половине 19. века који је између осталог аутор Градске куће и римокатоличке цркве Светог Имена Маријиног на главног градском тргу. Мада је била мултифункционална служећи углавном као балска дворана за забаву, ова зграда је уз мало преудешавања брзо прелазила у форму праве позоришне сале. Остала су и нека знимљива сведочења о атмосфери у дворани када би оркестар свирао неку познату и популарну мелодију у току представе, цела дворана би певала, па је стварано посебно расположење које се често потом преносило на улице и кафане. У овој једноставној згради на Трифковићевом тргу своје роле играли су неки од најпознатијих српских глумица и глумаца тога доба – рано преминули Лаза Телечки у овој је дворани одиграо неке од својих последњих улога, брачни пар Димитрије и Драга Ружић, легендарни Пера Добриновић, а прве глумачке кораке ту је направио и великан српског глумишта Илија Станојевић (Чича Илија). Како је објекат био привременог карактера, подигнут на орочено време, а потом, услед политичких разлога, срушен и разграђен 1892. а материјал пренет у двориште Хотела Војводине и искоришћен за зидање следећег позоришног дома, Позоришта Дунђерских, арх. Владимира Николића, 1895. Позориште је изгорело у јануару 1928. године.

Изложбу “Избрисано памћење: визуелна реконструкција несталог архитектонског наслеђа Новог Сада” обухватала је примере шест постојећих и непостојећих објеката а пратио ју је каталог са опширним текстом и низом илустрација, док је пројекат представљен на изложбама у Новом Саду и на Салону архитектуре у Београду. Тако су аутори, на занимљив и сликовит начин, поновили слике прошлости кроз приказе два поменута позоришта, Биоскопа “Одеон” и “Корзо”, првобитне зграде Матице српске на Тргу слободе и порушене Јерменске цркве. При раду аутори су користили нове техничке и технолошке могућности као што је метод композитинга, при ком се уклапа компјутерски тродимензионални модел са реалним видео снимком чиме се добија снимак некадашњег објекта у садашњим просторним околностима. Свакако је за похвалу велики труд аутора да кроз интелектуалну игру, али и прецизно истраживање и реконструкцију, учини поново видљивим неколико данас непостојећих објеката који су имали велики симболични и културни значај у граду током друге половине 19. века а од којих се посебно истиче Грађанска дворана на Трифковићевом тргу.

Владимир Митровић