ДЕДА ЈОВАН ЈОВИЋ (101) – ПАРТИЗАН Слобода ми је била најдража
НОВИ САД: Деда Јован Јовић, с надимком Семић, рођен је 4. новембра пре 101 године у Дрвару. Осим што не наилазимо често на стогодишњаке, још ређе имамо прилику да причамо с неким ко је превалио век, а активно учествовао у Другом светском рату, пензионисао се као пуковник, носилац је Партизанске споменице 1941, добитник многих признања и одликовања, а од свих места у тадашњој Југославији, одлучио се да живи баш у Новом Саду.
– То ти је баш лијепо питање зашто сам изабрао баш овај град, и сам га себи постављам често – каже деда Јован, и враћа се у 1966. годину, када је решио да се досели у војвођанску престоницу не би ли био ближи рођеном брату који је колонизован у Бачку Паланку. – Верујте, нисам се покајао, нашао сам разумевање с доста људи. Овде сам радио територијалну одбрану, а кад је то престало, онда сам постао слободни стрелац.
Међутим, најслободнији је био баш у време СФРЈ, чега се наш домаћин са сетом присећа, надајући се да ће се она опет вратити у наше друштво.
– Често размишљам и о томе шта ми је било најлепше у животу, и некако ми је увек најдража слобода, то што нисмо били ограничени. Били смо динамични и имали смо велику перспективу – наводи деда Јован, додајући да су промене те које мењају ствари у друштву, али и које су неопходне и које нико не може обуставити. – Најлепше смо живели за време Тита, могу други да причају шта хоће.
Током рата је био рањаван четири пута и никад није ни слутио да ће толико поживети. Како каже, када би могао да иде новим путем, опет би изабрао овај. Живот какав је водио одузео му је два рођена брата на бојном пољу, али му је донео четворо унучади и петоро праунучади.
С деда Јованом живи његов син Милан (65), који води рачуна о свом оцу и домаћинству. У шали смо закључили да је реч о правом момачком стану, у који су сви добродошли.
– За мене је част када ми неко притисне звонце на вратима и каже: „Добар дан, ја сам дош’о на кафу” – каже стари партизан, који нема више вршњака с којима би се могао дружити, али се не жали ни на „клинце” с којима проводи слободно време. – Врло добро се сналазим с овим млађима, слушају ме.
– Једина мотивација су ми унуци, па кад дођу, буде пуна кућа – каже поносни партизан. – Код мене је увек био динамичан живот. Данас се већ слабије окупљамо. Мислим да ми увек на уму стоји да је основно бити човек. Где год да се налазиш, требало би да си способан да се прилагодиш, да помогнеш другом човеку онолико колико можеш. Ух, не бих смео да вам прокоментаришем то колико смо данас спремни да помогнемо једни другима...
Баш та динамика највише и недостаје нашем домаћину, те му најтеже пада што више не може да се креће колико би желео, нарочито ако узмемо у обзир да је до прошле године свако вече шетао до моста и назад. О његовој покретности, нарочито из млађих дана, говори и књига „Народне изреке” које је прикупљао у Босни, а објавио пре десетак година.
– Тамо има доста изрека и ја узео блокчић и десетак година их бележио. Откуцао сам на машини и видео да ту има шта да се подели. Скупио сам око 500 изрека и све су врло вредне и користе се у разговору. Знате, Босна је богата изрекама, тамо људи стално извале неку изреку – каже деда Јован.
Текст и фото: Л. Радловачки