Чикерија - село на северу Бачке и возови избегавају

Након окончања Великог рата и капитулације Хабзбуршке државе, пред сам крај 1918. подељено је државном границом на два дела: док је северни део припао од Двојне монархије осамостаљеној Републици Мађарској, јужни се нашао у саставу новоформиране Краљевине СХС.

Међутим, настало на црном песку и ораницама, а ушушкано међу мешовите листопадно-четинарске шуме, потоњих деценија село је таворило.  

– Некада је овде било пуно свита, али врименом се разишло пуно њих. Yaba све ове липоте, гди год да се окренеш – носталгично се вајка мештанин Антал Хорват.

Додаје и да је, када је он био дете, постојала школа с око 50 ученика, али сваке године их је било све мање па је затворена, годинама потом није одржавана и, да не би сама пала, срушена је.

Село је имало малер да некако буде скрајнуто па нису имали никакве вајде ни од железнице, возови су само пролазили још од 1869, када је изграђана пруга Сегедин–Суботица–Сомбор, али не и стајали у Чикерији јер саобраћајни инжењери нису планирали да и у њој буде станица. А локалпатриоти наглашавају да је крајем 19. века продато државно земљиште у њиховом атару и од добијеног новца финансирано зидање велелепне сецесијске палате суботичког Магистрата.    

Актуелни мештани се углавном баве пољопривредом, баш као што бележе дефтери Будимског пашалука још 1655. да су и њихови преци настањени у тадашњој пустари.

Само је издалека романтичан салашарски начин живота, а заправо је тежак па се у доба социјализма знатан део становника определио за урбану удобност, углавном у око 20 километара удаљеној Суботици.

– Данас Чикерија припада месној заједници Таванкут – каже председник Савета МЗ Горан Михаљевић. – Углавном старији људи, њих стотинак, живи у том, једном од лепших места суботичког атара. Нажалост, у заостатку смо са заштитом њене шуме. Пре неколико дана смо потписали са Чикеријом у Мађарској договор о братимљењу, а њиме је предвиђено и да иницирамо отварање новог граничног прелаза.

Пајо Павиша објашњава да само име села значи извор, а добило га је по оном у северном делу насеља.

– Звао се на мађарском Чик-ер, па је тако остало и када је временом пресушила вода – појашњава он.

Чикерија је, иначе, позната по предивној природи која је окружује. У њеној околини од ретких врста пронађен је пешчарски каранфил и подврста храста, али тек следи инвентар реликтне флоре и фауне, у оквиру Студије о заштити Таванкутске шуме. Идејни творац је биолог Габор Месарош, а на порталу његове организације „Протего“ наводи се да је та шума у протеклом периоду претрпела значајне утицаје човека због планске садње и поремећаја нивоа подземних вода, због интензивне регулације околних токова па се током највећег дела године осећа јака суша. Примећене су свуда по шуми колоније крупних мрава, а на пропланцима неколико карактеристичних гнезда у виду хумки, које граде гомилањем околног материјала. Њихова величина и боја указује на то да је можда реч о врсти код нас законом заштићеној.

Сандра Иршевић