Анестезиолог др Катарина Ракита: Доктор за душу и тело

Разговарамо са др Катарином Ракита, специјалистом анестезије, реанимације и интензивне неге која је уједно и терапеут породичних констелација, методе традиционалне медицине. Упитали смо је како је успела да једну традиционалну методу уједни са послом анестезиолога:

– И анестезија и констелације су рад на нивоу несвесног, али ја то дуго нисам схватала. Мене је лекарски позив звао откако знам за себе. Још као мала сам мојим луткама, плишаним животињама давала ињекције. При избору занимања нисам се двоумила – медицина је била мој први и једини избор, а потом опредељење за анестезију. Да је то добар избор је осећај радости када улазим у салу и после 30 година рада.

Анестезија је једна од млађих наука и мало се зна о њој...

– Да, сви мисле да је анестезиолог онај што те успављује, али и буди. Наравно, анестезија није само то – нама припада част да се бавимо и реанимацијом – враћањем у живот, зато се наша специјализација зове анестезиологија са реанимацијом и интензивном терапијом. Док сам радила у Ургентном центру Клиничког центра Србије у Београду имала сам прилику да се сретнем са најразличитијим формама људских судбина и никако нисам успела да ухватим законитост. Мислим на то да су се понекада рутинске операције код млађих и здравих људи, где је све урађено по протоколу, летално завршавале (пацијент је преминуо), а некада су нам стизали људи са многобројним и тешким повредама који су преживели. Како да се не упитам шта је то оно што ће детерминисати исход?

Да ли сте се сретали са неким феноменима за које данашња наука још нема објашњење?

– Да, било је пацијената који су ми препричавали разговор из сале, па сам мислила да је анестезија била плитка. Међутим, када описују слике, а знамо да су му очи биле покривене и да није било шансе да то види, покушавала сам да нађем одговоре... Е, онда ме пут нанео на семинар породичних констелација и схватам да два и два не морају нужно да буду четири. Први пут сам се нашла на месту где ни ја немам никакав одговор. Када сам схватила да се тамо ради све са нивоа несвесног и зато својом свешћу нисам могла да допрем до разних ствари, уписала сам едукацију. Дуго сам те две ствари држала раздвојене, иако је наше Министарство здравља препознало ову методу као део традиционалне медицине коју је Берт Хелингер само уобличио у терапијску методу.

До којих сазнања сте дошли?

– Прво сам се упитала где је то несвесно које су сви описивали као велики део нас – толико слика оног леденог брега, а објашњења нигде... Па сам тако проучавајући нова научна достигнућа коначно схватила да се тај део нашег бића који се зове несвесно, заправо налази у нашим генима. Постоји и још једна млада наука у оквиру генетике која се зове епигенетика која објашњава како се у тај наш геном, у то наше несвесно утискују фактори средине (тј. рад или нерад на себи). Наука данас зна да постоји тзв. процес метилације на једном делу ДНК који је задужен да се информације из спољног света утисну у геном и шаљу даље. Услов да би то могло да се деси, иначе бисмо ми стално мутирали, је да то нешто или дуго траје или да буде довољно интензивно. Психотерапија спада у те дуготрајне методе а констелације у интензивне. Ако се упитате да ли вреди радити на себи – одговор је свакако да, јер то мало померање у центру (свести) има велики отклон на периферији (несвесном).

Када су знања из медицине почела да се преплићу са методом Берта Хелингера?

– После петнаест година рада у Ургентном центру отишла сам на једну приватну клинику за естетску хирургију. Ма колико је приватна клиника била напредна, ипак је констелацијама био забрањен улаз у њу све док се случајно није наместило да нам дође доктор који је имао проблем са гинекомастијом (увећане дојке код мушкараца). Доктор је имао постоперативно крварење и сви протоколи које смо применили нису могли да га зауставе. Када смо исцрпели све могућности, онда ме је директор замолио да својом „бау-бау“ медицином покушам да помогнем. Наравно да је после тога пацијент престао да крвари и брзо се опоравио, али се све то подвело под коинциденцију. Све док се убрзо некој другој пацијенткињи није десила сепса... Мени је тада потпуно било јасно да ја своја знања не треба да држим по страни, него да их примењујем за добробит пацијената. Тако да сам добила благослов да „оно моје“ попричам са пацијентима...

Клиника за естетску хирургију на којој је радила др Катарина Ракита као анестезиолог је пре неколико година учествовала у реализацији једног ријалити програма „Моје ново ја“. Упитали смо какве утиске носи:

– На кастинг за тај шоу се пријавило преко 3.000 кандидаткиња, а одабрано је дванаест жена из руралних средина у лошем физичком стању. То су биле запуштене жене које су жарко желеле да буду најбоља верзија себе, што је наравно жеља свих нас. Оне су поверовале да ће те преправке на њиховом (физичком) телу довести и до најбоље верзије сопственог живота. Што се нас тиче, заиста смо направили чудесне трансформације и били смо веома задовољни оним што смо успели да урадимо. Од Пепељуга су постале принцезе, но, Пепељуга је ипак само бајка... Чаролија је престала и то што је на први поглед изгледало да је најбоља верзија њих постало је њихов сопствени хорор, јер њихова душа није пропратила све те трансформације. Физичко прекрајање тела су и резови на души. Променом нашег унутрашњег стања и радом на себи чак и обичним вежбањем ми смо уложили неки напор – али када особа легне на сто и очекује да то неко други уради за њу, онда нема тог изнутра... Отуда толико зависника од естетске хирургије, јер увек још нешто фали...

Како је то изгледало?

– Сваки анестезиолог поприча са пацијентом, односно узима анамнезу која prеthodi операцији и ја сам тада кренула да осим оних класичних питања постављам питања која су мало другачија. Само тако се долази решења и ту се појављује оно чувено доктор за душу и тело, што мени врло импонује, јер су заиста душа и тело нераскидиво везани.

Да ли је то допринело да будете емпатичнији?

– Док сам радила у Ургентном центру део мог посла је било и изјављивање саучешћа пацијентовим родитељима, супружнику или детету... Како да не будемо залеђени и одвојени од овоземаљске љубави? Са позиције те „високе“ љубави може да се реже и чини све да се спаси човек, али ако смо нежни и болећиви само можемо да легнемо поред свог пацијента и плачемо заједно с њим што му неће донети бољитак... Тај недостатак емпатије понекад нам доводи лекаре као пацијенте и сви се хватамо за главу, јер знамо да ће бити компликације. Тек касније сам схватила и зашто – то је покушај да нам се објасни како се наши пацијенти осећају.

Шта сте научили?

– Илузија је да ми можемо неког променити или да можемо променити свет. Једино што можемо променити то смо ми. Често на семинарима које држим кажем да имам добру и лошу вест: добра је вест: све је у нашим рукама, значи мењамо свет, мењајући себе и радећи на томе да постанемо најбоља верзија себе. Када се једна јединка промени, то утиче на остале – јер се наш однос мења. Добра вест је – ви сте та јединка, а лоша вест је да је то много тежак посао, али и једини могући. Ми бисмо радије променили шефа, мужа, жену, дете, али заправо једино променом себе можемо да имамо другачији однос са њима!

Марина Јабланов Стојановић