Andrijana Dolaš: Čitanjem produbljujemo misli i otkrivamo osećanja

Sa 13 godina je objavila knjigu poezije „Sećanje” u kojoj su ušuškani najemotivniji stihovi inspirisani razvodom njenih roditelja, te i njenim dolaskom u Novi Sad s majkom.

Rođena u Priboju, a osnovnu školu je upisala u vojvođanskoj prestonici. Trenutno je učenica trećeg razreda gimnazije „Laza Kostić”.

„Pišem od prvog razreda osnovne škole, otkako sam došla u Novi Sad - kaže Andrijana.“

Šta te je motivisalo da se baviš time?

„Motivisao me je razvod mojih roditelja. Bila sam jako tužna i na taj način sam iskazivala svoja osećanja.“

Koliko te je to i izvlačilo iz te tuge?

„Pa, baš tako. Pošto nisam komunikativna i ne volim da se otvaram ljudima, to pisanje me je izvlačilo i u njemu sam pronalazila utehu.“

Znači, poezija te je otvorila...

„Tako je.“

Kako se osećaš kada neko pročita tvoje pesme?

„U početku mi je bilo nekako teško i bojala sam se da to pokažem. Ali, učiteljica i moja mama su prepoznale taj moj talenat, kao i jedna pesnikinja iz Kikinde, Nada Adamović, koja mi je pomogla da objavim knjigu.“

Ljudi koji su zatvoreni, pronađu način da njihove emocije i misli dopru do ljudi, te zbog toga na neki način postanu i ranjivi. Koliko si ti ranjiva u svojoj poeziji ali onda kada je neko pročita?

„Dosta sam ranjiva, ali to čuvam u sebi i kroz poeziju pokušavam da iskažem.“

Koja su sada osećanja koja te najčešće okupiraju?

„Sada je to ljubav, ali kad mi se desi neka nepravda ili me nešto povredi, onda sam tužna.“

Da li su sada češće lepše ili ružnije emocije?

„Češće su lepše, ali me i tuga i sreća pođednako inspirišu.“

Koliko, onda, često pišeš pesme?

„Pišem vrlo često. Dosta pesama i šaljem i na konkurse. Član sam i književnog kluba „Duško Trifunović” u Kikindi, pa dosta pišem i za te zbornike ali i za sebe.“

Šta tvoji čitaoci, pre svega vršnjaci, kažu - da li mogu da se pronađu u tvojoj poeziji i da se na neki način poistovete sa tobom?

„Dosta njih, koji su pročitali, zaplaču. Nekako ih dodirne to što sam pisala. Ovo je, pre svega, autobiografsko delo.“

Da li imaš materijala i planove za još neko izdanje?

„Imam materijala, ali čekam da to bude nešto na višem nivou. Ovo kad sam pisala imala sam 13 godina, bila sam mala.“

Kakav je sada osećaj kada pročitaš pesme koje si pisala pre nekoliko godina? Nadam se da se ne stidiš svojih stihova...

„Na neki način se svako pomalo stidi onoga što je pre pisao, to je normalno, kako sazrevam tako sazreva i moj talenat i pisanje. Smatram da to sve ide bolje i bolje.“

To se i primećuje u tvojoj knjizi „Sećanje”. Čime se još baviš?

„Volim da se družim i izlazim sa drugaricama, a takođe i dosta čitam.“

Šta voliš da čitaš?

„Najviše čitam poeziju.“

Da li postoje neki pesnici koji te posebno inspirišu da pišeš?

„Posebnu motivaciju mi daje dečja pesnikinja Nada Adamović. Dosta mi je pomogla i imala je veliki uticaj na mene.“

A koliko se pronalaziš u nekim starijim piscima?

„Dosta se pronalazim. Od naših pisaca volim da čitam Lazu Kostića, Dučića...“

Koliko su mladi generalno osvešćeni da treba da čitaju poeziju?

„Zaista mislim da je to vrlo malo. Kada vidim u školi, kada čitamo neke lektire, dosta nas malo pročita i malo su upućeni u čitanje, što je poražavajuće.“

Zašto je poražavajuće?

„Zbog toga što produbljujemo svoje misli, otkrivamo svoja osećanja, imamo bogatiji rečnik. Shvatimo da neko ima isti bol koji mi osećamo i da nismo sami.“

To si predivno rekla. Kakvi su ti planovi za budućnost?

„Volela bih da studiram književnost i da nastavim da se bavim pisanjem. Nadam se da će uskoro biti još jedna zbirka poezije.“

L. Radlovački

ŠTA JE NAJSLAĐE

Zaboravim čokoladu,

zanemarim sve slatkiše

kad mi mama nežno tepa,

u naručju kad me njiše.

U očima sunce grane

kad mi tata kaže: „Lane”,

kad u šetnju pođem s bratom

okitim se suvim zlatom.

Nema lepše poslastice

od ljubavi porodice.

Nek’ se neko sada nađe

da pokaže nešto slađe.