АДВОКАТ У РЕШАВАЊУ ШКОЛСКИХ ПРОБЛЕМА – ПРЕЧИЦА ИЛИ СТРАНПУТИЦА? На суду се не добија Вукова диплома
Незадовољавајућа оцена, приговор на рад наставника, наношење штете и повреда, социјална изолација, те странпутице у комуникацији, само су неки од разлога због којих се родитељи могу одлучити да „правду” за свог школарца потраже на суду.
Да је овај друштвени феномен последњу деценију све чешћи и да прераста у тренд, потврдила је директорка новосадске Гимназије „Светозар Марковић” Татјана Вукадиновић, напомињући да би проблема било много мање када би било добре воље, времена и капацитета да им се посвећује пажња док су у зачетку.
– Рекла бих да је таква тенденција почела пре петнаестак година, али се у последње време више прича о томе у јавности – каже Вукадиновићева. – Пре неколико деценија, тога такорећи није било, а онда је у новом миленијуму, добу терцијарног сектора, постала уобичајена пракса да се за послове које су људи некад обављали сами ангажују сервиси, агенције и адвокати. Сигурна сам да је то некада нужан пут, али, када су у питању школски проблеми, сматрам да prеthodno треба исцрпсти све могућности којима располажемо и у сарадњи са родитељима и ученицима непосредно разговором решити проблем. Укључивање судова у школски живот доноси свима немир, нарушава се толико важан однос поверења и поштовања, а ту је и ризик да неко буде оштећен у финансијском или личном, емотивном погледу.
Како напомиње, једино такво искуство у Светиној гимназији тицало се наплате осигурања ученика током короне. Два-три случаја реализована су посредством адвокатске канцеларије, док су остале успешно решили без суочавања на суду.
– Ђаци који похађају основну или средње стручне школе имају обезбеђено осигурање преко локалне заједнице, док гимназије саме прибављају средства, што није свима позната чињеница – каже наша саговорница. – Док је настава била онлајн, десила се ван школе мања повреда ученика. Родитељи су били инструисани од стране спортског клуба да одмах дају пуномоћ адвокату како би подигао тужбу. Тада сам реаговала крајње спонтано, уз апел да се размисли о ангажовању адвоката да би се наплатило осигурање за нешто што нити се десило у школи, нити је посао који ће их толико оптеретити да га сами не би могли обавити.
Татјана Вукадиновића истиче да просветни радници имају обавезу да познају законе и прате све што се мења, а prеthodnih месеци донети су неки веома важни акти и правилници.
- Неспорно је да сви у животу понекад греше и ми у школи прихватамо да се превиди дешавају и без лоше намере”, каже наша саговорница. - Сасвим је уобичајено и добро реаговати на то, али има начина и начина. Минулих деценија у нашој Гимназији трудимо се да проблеме решавамо кроз непосредан разговор са ученицима, уз одељењског старешину и родитеље, а по потреби се укључују предметни професори, стручни сарадници и директор. У школи се између осталог учимо и томе како да реагујемо кад се неко огреши о наш интерес. Ако би требало да издвојим најважнију животну вештину, рекла бих да је то умеће асертивне комуникације, где ћу се заложити за свој интерес, али без повређивања друге особе.
Све је већи јаз између богатих и моћних с једне стране, те сиромашних и скромних с друге, и то је друштвени феномен планетарног карактера, а присутан је и у нашој средини. Наиме, поједини родитељи, у недостатку времена које ће посветити свом детету, одлучују да пажњу и бригу искажу ангажовањем адвоката, додаје Вукадиновићева, уочавајући и данас изражену тенденцију да се деца и млади презаштите. А управо је решавање проблема вештина којом се развијају способности и интелигенција. Све то касније може донети проблеме у суочавању са властитом одговорношћу за поступке.
– Деца посматрају свет одраслих, да ли демонстрирамо добру вољу или моћ – напомиње Татјана Вукадиновић. – Сасвим је могуће да ће нереални и преамбициозни родитељи, који не сагледавају објективно могућности своје деце у погледу достизања успеха, показати склоност да ангажују адвокате. Можда би било исправније рећи да их не прихватају такву каква јесу, него своје неостварене снове желе да реализују кроз дететова постигнућа.
С. Милачић