ЕГЗОТИЧНА БИЉКА, АЛИ УСПЕВА БОГАМИ И КОД НАС Дејан је гаји поред Мораве и продаје кило за 15 евра

Тона ових грицкалица кошта више од 7.500 долара, али како су њихове резерве исцрпљене не очекује да се ће се поскупљење ускоро зауставити. Многи светски произвођачи уноснијих орашастих плодова попут бадема, одлучују да пређу на пистаће јер је зарада све боља, а узгајање не захтева неке посебне услове.

Ово воће које води порекло из Ирана може да расту и у Србији. То је доказао и Дејан Јаковљевић из села Селиште крај Велике Дренове, на левој обали Западне Мораве, између Трстеника и Крушевца, који се пре десетак година определило и за узгајање егзотичних биљака међу којима, неуобичајено за наше поднебље, посебно место заузимају - пистаћи.

На овом газдинству са расадничарском делатношћу, према речима домаћина, за наредну годину припремиће се око 5.000 садница пистаћа, док је из ове претекло мање од 200 које су такође продате и чекају преузимање купаца.

- Интересовање за пистаће расте, није то неки велики "бум" јер су људи скептични као и увек када је у питању нешто ново на тржишту. Углавном су заинтересовани узгајивачи ораха, лешника или воћа који желе да прошире производњу. За почетак се узимају мање количине садница, 10 до 15 комада, да се проба и види да ли ће род да успе, нико то у старту не жели да сади на два-три хектара. То је и нормално јер су пистаћи скупа воћка. Само садница по комаду кошта 10 евра. Плод по килограму кошта 15 евра, а код нас се увози друга класа, док прва иде у земље Западне Европе - каже власник Дејан Јаковљевић.

Према његовим речима, пистаћима никако не одговара мочварно већ дренажно, пропусно земљиште, од 5 до 7,5 пх киселости где нема пуно хумуса. У стању су да издрже велике температурне осцилације до 40 степени у једном дану, какве су и у њихвој постојбини Ирану. Засад није тежак за одржавање јер су отпорни на болести, а инсекти и штеточине их не нападају. Саде се мушке и женске саднице у размери 1:10, с тим што мушке не рађају, односно њихов плод није јестив, па самим тим ни рентабилан.

- На почетку сам испробао неких шест сорти, од америчких до сицилијанских, да бих се потпуно оријентисао на керман, иранску, изворну сорту, која се показала као најотпорнија на болести због чега је са 80 одсто и најзаступљенија у свету. Добра је и грчка сорта аегина, али је слабије отпорна на мразеве. Пистаћи могу да се саде током целе године, и у пола вегетације, а двогодишњој садници треба три године да почне да рађа. Велика предност у односу на друго коштуњаво воће је и што плод може да стоји и до две године и да му ништа не фали - појашњава Јаковљевић.

Пистаћи код нас, како каже, још нису препознати као воћна сорта, као што није ни јестиви кестен, тако да произвођачи и даље чекају одговор Министарства пољопривреде на захтев упућене још пре три године.

- А, без тог сертификата не може да се конкурише ни за разне субвенције ресорног Министарства, тако да би то требало што пре да се реши - додаје Дејан Јаковљевић.

- И док чекамо сертификат, а пошто не волим да седим скрштених руку, тренутно сам у фази разоја пекан ораха. Засад испитујем да видим да ли то хоће да роди код нас, истражујем сорте, па ћемо да видимо, можда и то прерасте у неки наредни пројекат.