"Да ми је 10 Милоша, владао бих светом!" БЕН ЈЕ АМЕРИКАНАЦ КОЈИ ОБОЖАВА СРБИЈУ! Целу породицу је научио СРПСКИ
Бен Донахауер је Американац, бизнисмен, амерички предузетник и оснивач агенције No Bounds Digital, специјализоване за дигитални маркетинг, инбоунд стратегије и HubSpot имплементације. Супруг је и отац троје деце.
Своју љубав према Србији и Балкану не крије па зато и открива како је пронашао првог српског радника, шта га је мотивисало да гради тим искључиво од Срба и како су везе са Србијом обликовале његов стил пословања.
Иначе, Бен је велики љубитељ Србије, Срба и Балкана а свој српски тим радника толико цени да сад цела његова породица учи српски језик - и он и жена и деца.
- Кад год имам прилику да кажем нешто лепо о Србима и Србији, ја и кажем, и драго ми је што сте то видели и на Линкедину, каже Бен уз осмех почињучи причу од почетка - како је наишао на свог првог радника - Србина Милоша који је задати посао урадио толико добро да је Бен одмах помислио: "Да ми је 10 Милоша, владао бих светом!"
А управо је све тако и почело - од једног Милоша до читавог српског тима фриленсера који разбијају на рачунарима.
Ко је Милош?
- У то време имао сам свој сталан посао којим сам се тада бавио. Ја сам раноранилац па уместо да радим ноћу, устајао сам у 4 ујутру и почињао да радим тај свој бизнис. У то време то је био само мој додатни посао. Тако сам пронашао једног фриленсера који ми је помогао око једног малог пројекта и то је био управо Милош. Он је тако добро урадио тај посао да сам ја помислио: Боже, да ми је 10 Милоша, владао бих светом... Тако је и започео процес у ком сам почео да размишљам с ким бих ја у ствари желео да радим, а одувек сам размишљао интернационално и глобално... - сећа се Бен почетака.
- И тако сам почео да истражујем Србију али и друге земље али сам се фокусирао на невероватан таленат који постоји у Србији, невероватан технички таленат, а Србија је у то време имала више програмера по глави становника него иједна друга земља на свету, каже Бен који је спровео и своје мало истраживање која би се то култура у свету најбоље уклопила у визију коју је он имао о својој будућој фирми.
Милош је био из Србије али он тада није био сигуран је ли био из Београда, Новог Сада, Ниша... а онда је помислио како би било добро кад би то био један тим људи који говори истим језиком, потиче из исте културе, добро се разуме међу собом и на истој је таласној дужини.
Тим сада чини 11 људи, углавном Срба од којих је један у Калифорнији, један у Ајови а остали су у Србији.
Сад породично уче српски
- Био сам у Србији двапут, први пут за време короне, а други пут недавно - повео сам и жену и троје деце, имам и фирму у Србији а српски учимо већ две године. Не иде нам баш, каже уз смех али се трудимо и учимо, и ја и жена и деца - сви! Били смо за Нову годину у Београду, па на Бадњи дан, било је дивно искуство, блага зима, а што се тиче бадњака видети то у Храму Светог Саве било је невероватно.
- За мене као Американца то је потпуно другачије културолошко искуство, није то као да пређеш у Канаду... Осећам снажну носталгију кад причам са Србима, некако ме све то подсећа на детињство, постоје снажне породичне и верске везе... Као кад сам био дете па смо ишли једни код других без неког повода... тај осећај припадања који је овде у САД чини ми се помало изгубљен...
У сећање му се тог јануара, кад је с читавом породицом био у Србији месец дана, за Нову годину и Божић,урезао у памћење један догађај. Пошто је била поприлично блага зима што их је изненадило, једног дана су, каже, пошли превише лагано обучени и наишли на једну старију жену која је приметила да је његовој жени хладно. Пошто та жена није говорила енглески, а они тек мало српског, постојала је језичка баријера и било им је тешко да се споразумеју.
- Али она је мојој жени дала свој шал и није хтела ни да чује за то да га не узмемо... Рекла је теби треба! Треба да ти буде топло, имаш децу, треба да о њима бринеш... То је рекла жена која је у том тренутку била са особом са инвалидитетом о којој брине а хтела је да помогне неком другом...
О српском инату
На питање зна ли шта је то српски инат, Бен се насмејао и рекао да зна, а са путовања у Србију кући су понели и рецепте за своја омиљена српска јела која као породица праве у Америци - пре свих сарму и шопску салату коју јако воле иако сир у Америци, каже, није попут оног у Србији.
Судбина је некако наместила и то да Бен с породицом живи близу српске православне цркве Светог Николе у Пенсилванији где иду редовно на Срб фест и летње пикнике, на дружење са Србима.
Радна снага у Србији јефтинија?
- Јесте јефтинија али не толико колико ви мислите, порези на запошљавање су високи, 60 одсто, а ако имате и фирму у Србији плаћате прилично високе порезе. Чак и ако су плате мање него у САД, то повећава ваше укупне трошкове. Такође и овде се плаћају виши порези зато што запошљавам српске таленте, а и у Србији има трошкова који не постоје у САД, посебно у вези с књиговођама и другим стварима које треба да буду у складу са законом, а мени је то важно јер не желим да кршим локалне законе и то схватам веома озбиљно јер све што радимо, радимо по закону.
Имао је каже и пар изненађења у Америци кад је сретао Србе, попут сусрета у возу кад је учио српски преко апликације. Понављао је речи кад се једна жена која му је седела окренута леђима окренула и рекла: "Ви говорите српски? Ја сам Српкиња".
- Такве ствари вам се урежу у сећање, каже Бен који је испричао још једно искуство. Отишао је у продавницу алата и начуо акценат за који је одмах помислио да је то апсолутно словенски акценат, па је пришао ближе и видео име на плочици запослене за које је помислио да је дефинитивно балканско. И решио је да проба да јој се обрати на српском, унервозио се јер му не иде баш најбоље али је пришао и рекао: Добар дан, како си?, на шта му је продавачица одговорила: Па, ви говорите мој језик! Испоставило се да је жена из Босне и каже да јој је то толико улепшало дан а њему читаву недељу.
- Те мале ствари, разумевање мало културе...то је баш лепо, казао је.
На питање што тера децу да уче српски, каже да је лепо кад као породица нешто раде заједно па тако заједно уче српски, заједно иду на карате...а друго је жеља да се упозна јединствена култура за коју можда иначе не би ни чули те додаје да жели да им пружи то искуство и како каже "откључа" јединствену вештину за коју не може већина људи да каже да је има. Вели и да сматра да ће то бити веома вредно за њих у будућности, било то у каријери или у животу пошто су њихови животи тако испреплетани са Србијом.
Свој тим је наравно упознао и уживо у Србији и радио је све што су они желели да раде а то је углавном била забава, а пробао је и ракију јер каже да је немогуће да одеш у Србију а да не пробаш нешто од пића попут шљивовице.
- Тако и ја могу мало да будем амбасадор кад ми људи дођу на забаву или роштиљ, каже он додајући да у кућном бару има пића из Србије које може да понуди својим гостима иако он сам једва да пет пута годишње попије нешто од алкохола.
Воли Калемегдан, посетио је Фрушку гору, Нови Сад, и каже да с обзиром на своју величину, Србија има толико тога има да понуди "а ја сам откључао само 1 одсто". Авала је прелепа, радујем се Суботици, Нишу и другим местима.
Смеје се на питање о разлици између НС и Београда и каже - возачи. Више му одговара вожња у Новом Саду него саобраћај у Београду. Каже и да му се у Београду свиђа то што пређеш неколико блокова и чини ти се као да си у другом граду, с једне стране Београд на води, тако модерно, западњачки, а онда прошеташ и као да си ушао у другу временску епоху, скоро као другачији град.
Курир.рс/СЂП/Youtube