Кроз свакодневне вежбе свесног дисања од бар по неколико удаха на дан, током којих помно испратим куда пролази мој дах док улази у плућа и док их напушта, видим да сам у односу на пре рецимо 2 или 3 године променила многе животне навике. Међу њима је нестала навика да журим. Скоро да уопште више не брзам у било ком тренутку дана. А онда сам, ваљда баш зато што сам успорила, почела јасније да примећујем оне који и даље журе.
Већина људи из мог окружења изгледа као да ће сваког тренутка да полети, али не од радости и узбуђења, него од неког тескобног нестрпљења. Сви су нестрпљиви да негде стигну, а када тамо стигну, већ нису тамо где су желели да буду, него нервозно гледају на сат ишчекујући даље обавезе или гледају у телефон тражећи занимљивије садржаје од оних у којима су уживо укључени.
Уз то, стално негде јурца и нема времена ни за шта, а што је још необичније, веома је поносна на то што је затрпана обавезама, као да ужива у томе што је стално у журби. Као да је ужурбаност нека супер моћ. Такве људе и ситуације у којима се налазе још боље сагледавам од како сам ја успорила.
Једно време сам мислила да има везе са годинама, али није то у питању. Једнако су ужурбани и старији и млађи. Једино они сталожени, мирни и некако изнутра задовољни људи су у неком балансу. Они не журе ни када негде касне.
Они знају да се све догађа баш онда када и треба да се догоди и јасно им је да својом ужурбаношћу не би ништа постигли, сем што би направили проблеме себи, у саобраћају, унели би пометњу међу људе које срећу и још ко зна колико перипетија би се догодило у таквој врсти немирне енергије.
Можда ја имам среће што сам годинама радила уживо емисије и посао је зависио од дугачког ланца сарадника, редитеља, сниматеља, монтажера, сценографа, шминкера, возача и других колега и довољно је било да једна карика попусти, да све оде у нежељеном правцу. Када год би ме из било ког разлога ухватила нервоза и када бих пожуривала процес припреме, нешто би се пореметило и емисија никада не би била толико квалитетна колико би могла да буде.
Сви људи који брзају и негде нервозно журе умишљају да нешто више постижу, а заправо углавном шлајфују. Будући да знам да се све догађа са разлогом и свако учи своје лекције ја им не замерам, али се радујем што је та животна фаза остала далеко иза мене. Можда управо због свесних издаха којима сам је временом избацила.
Нина Мартиновић Армбрустер
