„Књижевни клуб књигомрзаца“ је још једно лако (про)летње штиво савремене америчке књижевности, и још један у низу питких романа које није тешко замислити као подложак за филм какав би се могао гледати у доконо недељно поподне. Књига, наравно, није заиста о клубу књигомрзаца – заплет прати судбину мале књижаре пошто је Елиот, један од двоје власника изненада умро. Ирма, сувласница и његова дугогодишња другарица, бира да књижару прода одмах и јефтино, на потпуни шок сопствене ћерке која се надала да ће посао наследити, Елиотовог партнера који жели да што дуже сачува животно дело човека ког је волео, и свих других који су за ово место били везани. Највећа предност Ентонијеве је што повремено заиста уме да буде духовита, и успутне опаске ликова (углавном из њихових унутрашњих монолога), забавне су, и додају преко потребну динамику овом роману чија је радња ипак мало разводњена. „Књижевни клуб књигомрзаца“ није сувише спора књига, али повремено се чини да је материјала пре било за једну упечатљиву дужу причу или новелу, не за читав роман.
Први део текста конципиран је као одбројавање – свако поглавље почиње бројем дана до затварања вољене књижаре, подижући тензију између јунака који не успевају да схвате шта се крије иза Ирмине наизглед необјашњиве одлуке, док је друга половина посвећена расплитању њихових породичних, пословних и пријатељских односа, као и, коначно, расплитању њихових путева (само)спознаје. Текст романа испресецан је одломцима из Елиотовог дугогодишњег билтена, у којима препоручује књиге за оне коју мрзе да читају, износећи стварне препоруке за све профиле нечитача. И сам Елиот се с времена на време јавља монологом, из смрти, водећи читаоце кроз текст као жовијални наратор.
Као и у сваком жанровском роману овог типа, траума (у овом случају Елиотова смрт) функционише као сигнал за ликове да се мењају, раде на себи, постају емоционално снажнији и бољи, осликавајући неку стварност далеко од оне наше, заводљиво обећавајући да се на свету све дешава са смислом.
Настасја Писарев
